Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужиља је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 399. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09), који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из става 2. тачка 12. истог члана, на коју се у ревизији указује, јер побијана одлука садржи јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама које нису у супротности са изведеним доказима.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог од 27.10.2002. године на радном месту контисте и референта општих послова. На посао није долазила од 04.11.2002. године, јер је тужени донео одлуку о прекиду рада због заузимања предузећа од стране групе грађана, с тим да ће се рад наставити када се стекну услови за обављање редовних послова из делатности предузећа. На Скупштини која је одржана 22.11.2002. године донета је одлука о разрешењу директора туженог В.П. и одлука о именовању в.д. директора Р.М., која промена је спроведена у регистру Трговинског суда у Сремској Митровици. Директор Р.М. је истог дана путем локалне радио станице и огласне табле туженог позвао све запослене да се врате на рад. Тужиља се није одазвала ни на непосредни позив директора у децембру 2002. године да дође на разговор. Спорним решењем од 08.04.2003. године тужиљи је отказан уговор о раду, на основу члана 101. став 1. тачка 3, 4. и 5. Закона о раду, због недоласка на посао у трајању дужем од пет узастопних радних дана и након истакнутог обавештења 09.12.2002. године на огласну таблу предузећа. Отказу је претходило упозорење од 07.04.2003. године о постојању отказних разлога. Тужиља у периоду од 04.11.2002. године до 08.04.2003. године није долазила на посао.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови одбили као неоснован захтев тужиље за поништај одлуке о отказу уговора о раду, враћање на рад и накнаду штете.

Закон о раду („Службени гласник РС“ број 70/01 и 73/01), који је био на снази у време доношења оспорене одлуке, у члану 101. став 1. тачка 4. прописује да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца и то ако не поштује радну дисциплину, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају је образован отказни разлог из члана 101. став 1. тачка 4. Закона о раду, јер за постојање овог отказног разлога, поред радње која представља непоштовање радне дисциплине, потребно је и да код запосленог постоји свест о томе да својим понашањем не поштује радну дисциплину. Тужиља није долазила на посао у периоду од 04.11.2002. године па све до доношења оспорене одлуке 08.04.2003. године, иако је била позвана као и остали запослени путем локалане радио станице и обавештења стављеног на огласну таблу туженог, а осим тога, она је и лично од стране директора туженог била позвана да се јави на разговор, што није учинила. Стога је основана оцена туженог да је понашање тужиље такво да не може да настави рад код послодавца, јер је неоправдано одсуствовала са посла у трајању од више месеци, што је акт непоштовања радне дисциплине, па је настао отказни разлог из цитиране одредбе члана 101. став 1. тачка 4. Закона о раду, који је довољан за закључак о законитости оспореног решења, па је ирелевантно да ли су постојали услови за остала два отказна разлога (тачка 3. и 5. става 1. члана 101. Закона о раду) које је тужени навео у спорном решењу. Како је тужиљи законито престао радни однос, неоснован је захтев за враћање на рад и накнаду штете због незаконитог отказа.

Ревизијским наводима тужиља указује да је материјално право погрешно примењено, јер судови нису ценили чињенице да је тужени 27.01.2003. године донео решење о отказу уговора о раду, које је било незаконито и да се 31.03.2003. године тужиља јавила туженом ради посла и добила писмену потврду да ће у року од три дана бити писмено обавештена. Наиме, тачно је да је тужени 27.01.2003. године донео решење о отказу уговора о раду тужиљи, које је сам ставио ван снаге, после решења инспектора рада од 19.03.2003. године и указивања да тужиља није претходно упозорена у смислу члана 101. став 2. Закона о раду и да јој нису исплаћене заостале зараде у смислу члана 106. истог закона. Међутим, ово није релевантно, као ни јављање тужиље 31.03.2002. године, зато што је и у периоду пре 27.01.2003. године тужиља била неоправдано одсутна са посла више од два месеца. Стога су неосновани ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права.

Осталим ревизијским наводима побија се правилност утврђеног чињеничног стања, због чега ревизија не може да се изјави у смислу члана 398. став 2. Закона о парничном поступку.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци на основу члана 405. став 1. Закона о парничном поступку.

                                                                                                                               Председник већа – судија

                                                                                                                               Весна Поповић,с.р.