Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је код туженог запослен на неодређено време на пословима ... друге групе. Обрачун и исплата зараде тужиоцу вршена је применом коефицијента 2,70. У периоду од 01.09.2012. године до 31.08.2015. године тужени је тужиоцу исплаћивао зараду која је била обрачунавана тако што је основна зарада за најједноставнији посао у фиксном износу од 10.985,00 динара множена коефицијентом посла који је, у обрачунима зараде за тужиоца за утужене месеце, износио 2,70. Према Одлуци директора туженог број 385 од 05.04.2010. године најмањи коефицијент за обрачун зараде износио је 1,8 и према том коефицијенту бруто зарада за најједноставнији посао износи 19.773,00 динара. У периоду од 01.09.2012. године до 31.08.2015. године укупна месечна зарада која је исплаћивана тужиоцу била је већа од прописане минималне зараде. За цео утужени период као и период у коме код туженог нису били на снази Посебан колективни уговор за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала Србије и Посебан колективни уговор за делатност путне привреде РС, вештак је обрачун зараде вршио, применом основнице коју чини минимална зарада која је множена са коефицијентом у висини од 2,70.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепеном пресудом је усвојен тужбени захтев и тужени обавезан да тужиоцу исплати неисплаћену зараду за период од 01.09.2012. године до 31.08.2015. године, по основу члана 52. Посебног колективног уговора за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала („Службени гласник РС“ 15/12), који је код туженог био у примени до 29.03.2014. године и члана 33. Посебног колективног уговора за делатност путне привреде („Службени гласник РС“ 3/15), који се примењивао од 22.01.2015. године. По оцени првостепеног суда, тужени је у спорном периоду исплату зараде тужиоцу вршио одређивањем мање цене рада од цене рада која би му припадала према наведеним посебним колективним уговорима, па се самим тим исплате које зависе од основне зараде вршене у мањим износима од припадајућих.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је у побијаној другостепеној пресуди примењено материјално право када је првостепена пресуда преиначена и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да се тужени обавеже да му исплати мање исплаћену зараду за период од 01.09.2012. године до 31.08.2015. године.

За наведени период коефицијент 2,70 чију примену тужилац тражи приликом обрачуна разлике зараде није коефицијент који му припада према наведеним колективним уговорима за послове које је обављао у утуженом периоду – ... друге групе, већ тај коефицијент припада седмој групи за запослене са високим образовањем – факултетом и руководећи положај, те тужилац неосновано потражује разлику зараде обрачунату применом коефицијента 2,70 и основице коју чини минимална зарада прописана наведеним колективним уговорима, а исплатни листови сходно Закону о раду не представљају акте на основу којих се утврђују права и обавезе по основу рада. У периоду након 29.03.2014. године није могла бити примењена одредба члана 50. и 52. Посебног колективног уговора за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала, којима је било прописано да се основна зарада добија множењем коефицијента посла који запослени обавља и износа основне зараде за најједноставнији рад код послодавца, који се за коефицијент 1 уговара у висини минималне зараде увећане за припадајуће порезе и доприносе, јер је овај колективни уговор престао да важи пре тог периода. Током целог спорног периода је зарада тужиоцу исплаћивана према цени рада коју је утврђивао директор туженог, а утврђено је да је исплаћена зарада била виша од минималне зараде, а у периоду од 29.03.2014. до 22.01.2015. године није се примењивао ни један од посебних колективних уговора којима је утврђена висина цене рада која није била прописана ни Правилником о раду код туженог, из чега произилази да тужиоцу не припада тражена разлика зараде и осталих примања.

Супротно ревизијским наводима, у поступку је утврђено да је тужиоцу у спорном периоду исплаћивана зарада која је била виша од минималне зараде прописане одредбом члана 111. Закона о раду, па се ревизијом неосновано указује на погрешну примену материјалног права.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Решавајући по захтеву туженог за накнаду трошкова насталих поводом одговора на ревизију, Врховни касациони суд је закључио да одговор на ревизију није био нужан у овој правној ствари, те ови трошкови, не представљају нужне који би се у смислу члана 154. Закона о парничном поступку могли досудити на терет тужиоца. Стога је применом одредби члана 165. истог закона одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић