Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
Рев2 724/06
18.05.2006. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Слободана Дражића, председника већа, Власте Јовановић, Јелене Боровац, мр Љубице Јеремић и Биљане Драгојевић, чланова већа, у правној ствари тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "ББ", ради поништаја решења о престанку радног односа, враћања на рад, накнаде штете због изостале зараде и уплате доприноса одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 1240/05 од 26.10.2005. године, у седници одржаној 18.05.2006. године, донео је

П Р Е С У Д У

I ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 1240/05 од 26.10.2005. године, у делу у коме је одлучено о тужбеном захтеву тужиоца да се поништи решење туженог о отказу уговора о раду бр. 1/02 од 05.07.2002. године и тужени обавеже да тужиљу врати на рад на послове и радне задатке одговарајуће њеној стручној спреми, знању и способности и о трошковима парничног поступка.

II ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиље изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж. I 1240/05 од 26.10.2005. године у делу којим је одбијен тужбени захтев за накнаду штете због изостале зараде и уплату доприноса.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П 1 бр. 1803/02 од 26.11.2004. године: усвојен је тужбени захтев тужиље, па су поништене као незаконите одлука о отказу уговора о раду бр. 1/02 од 05.07.2002. године и решење туженог 1/02 од 05.07.2002. године; обавезан је тужени да тужиљу врати на послове и радне задатке који одговарају њеној стручној спреми знању и способности; обавезан је тужени да тужиљи на име изосталих зарада за период од јуна 2002. године до 01.априла 2004. године исплати означене појединачне износе са законском затезном каматом; одбијен је тужбени захтев за накнаду зараде од априла 2002. године до повратка на рад са законском затезном каматом; обавезан је тужени да за рачун тужиље уплати доприносе Фонду ПИО за пензијско и инвалидско осигурање за период јуни 2002. године – 01.април 2004. године; обавезан је тужени да тужиљи надокнади трошкове спора од 48.000,00 динара.

Пресудом Окружног суда у Београду Гж. I 1240/05 од 26.10.2005. године преиначена је пресуда Првог општинског суда у Београду П 1 1803/02 од 26.11.2004. године, у ставу I, II, III, V и VI изреке, тако што је одбијен тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи отказ уговора о раду бр. 1/02 од 05.07.2002. године и решење туженог бр. 1/02 од 05.07.2002. године, да се обавеже тужени да тужиљу врати на послове и радне задатке који одговарају њеној стручној спреми, знању и способности, да се обавеже тужени да тужиљи за период од јуна 2002. до 01.априла 2004. године плати зараду у означеним појединачним износима са законском затезном каматом, да се обвеже тужени да на име и за рачун тужиље уплати доприносе Фонду ПИО за пензијско и инвалидско осигурање за период од јуна 2002. до 01.априла 2004. године и да се обавеже тужени да тужиљи накнади трошкове спора од 48.000,00 динара, као неоснован.

Против правноснажне пресуде донесене у другом степену тужиља је

благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Није учињена битна повреда из члана 354. став 2. тачка 11. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, нити повреде из члана 354. став 2. тачка 14. на коју указују разлози ревизије пошто другостепена пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о одлучним чињеницама, па пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати.

Нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиљи, која је била у радном односу код туженог на радном месту продавца меса, оспореним решењем отказан је уговор о раду, због тога што је 17.04.2002. године око 19,30 часова у просторијама туженог између ње и ВВ пословође смене дошло до вербалног и физичког обрачуна. Том приликом су обе задобиле лаке телесне повреде. Тужени је 05.06.2002. године писмено упозорио тужиљу да су се стекли услови за отказ уговора о раду због непоштовања радне дисциплине и наношења штете угледу туженог изношењем неистинитих података на конференцији за штампу и у средствима јавног информисања 19.04.2002. године. Затражено је мишљење синдиката 06.06. и 18.06.2002. године, али мишљење није достављено туженом. Поводом овог догађаја вођен је кривични поступак по приватној тужби тужиље против окривљене ВВ. У поступку је тужиља прихватила извињење ВВ, након чега је повукла приватну кривичну тужбу и одустала од кривичног гоњења, па је кривични поступак обустављен.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно је другостепени суд преиначењем првостепене пресуде одбио тужбени захтев, уз разлоге које прихвата и Врховни суд, па нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Према одредби члана 101. став 1. тачка 4. Закона о раду послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца ако не поштује радну дисциплину односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца. Послодавац може отказати уговор о раду, према наведеној одредби Закона о раду, ако за то постоје оправдани разлози, а такви су ако је укупно понашање запосленог на раду или у вези са радом такво да он не поштује радну дисциплину. Тужиља је учествовала у вербалном и физичком обрачуну са другим запосленим лицем на радном месту и том приликом су обе задобиле лаке телесне повреде. Описаним понашањем тужиља је нарушила радну дисциплину, што представља законом прописан оправдани разлог за отказ уговора о раду. Према ставу 2. наведеног члана закона, послодавац има обавезу да запосленог, пре отказа уговора о раду у смислу тачке 4. упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду, што је тужени и учинио писменим упозорењем од 04.06.2002. године.

У поступку доношења оспореног решења поштована је и одредба члана 104. став 3. наведеног Закона јер је пре отказа уговора о раду тужени затражио мишљење синдиката чији је члан запослена. Отказ је дат у законском року од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од шест месеци од дана наступања чињенице које су основ за давање отказа, како је прописано одредбом члана 104. став 1. Закона о раду.

Отказ уговора о раду тужиљи је законит, правна последица тога је да тужиља нема право да захтева враћање на рад сагласно члану 108. Закона о раду. Због тога је другостепени суд правилно применио материјално право одбијањем тужбеног захтева за поништај решења о отказу уговора о раду и враћању радника на рад.

Тужиља у ревизији наводи да се њено учествовање у физичком сукобу не може окарактерисати као повреда радне дисциплине јер је сукоб био изазван од стране другог запосленог. Овим ревизијским наводима понављају се разлози који су били предмет правилне оцене другостепеног суда. Тужиљи је отказан уговор о раду на основу члана 104. став 1. тачка 4. Закона о раду, а за примену овог отказног разлога није од утицаја понашање другог лица, нити кривична одговорност учесника у сукобу, већ је важна оцена послодавца о томе да ли понашање запосленог представља акт недисциплине. Учествовање у физичком сукобу представља нарушавање радне дисциплине, па је због тога отказ уговора о раду законит према члану 101. став 1. тачка 4. Закона о раду.

Наводима ревизије о извињењу окривљене ВВ тужиљи и околностима које се односе на сам физички сукоб у суштини се побија утврђено чињенично стање, па ове наводе Врховни суд није испитивао, јер се према одредби члана 385. став 3. ЗПП, ревизија не може изјавити из овог разлога.

Врховни суд је применом члана 393. ЗПП у вези члана 491. став 4. ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 125/04) одлучио као у ставу I изреке.

Предмет тужбеног захтева у овом спору по тужби поднетој 30.јула 2002. године је накнада зараде и уплата доприноса, па се ради о новчаном имовинско-правном захтеву чија се дозвољеност цени по члану 382. став 2. ЗПП.

Одредбом члана 382. став 2. ЗПП измењеној чланом 8. Закона о изменама и допунама ЗПП (“Службени лист СРЈ” бр. 3/02, ступио на снагу 26.01.2002. године) који је важио у време подношења тужбе, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу предају ствари или извршење неке друге чинидбе ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 300.000,00 динара.

Како вредност предмета спора ревизијом побијаног дела правноснажне пресуде у односу на новчано потраживање не прелази 300.000,00 динара ревизија је недозвољена.

Врховни суд Србије је на основу члана 392. ЗПП у вези члана 491. став 4. (“Службени гласник РС”, бр. 125/04) одлучио као у ставу II изреке.

Председник већа – судија,

Слободан Дражић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

нн