.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 829/2024
03.04.2024. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Гордане Комненић, председника већа, др Илије Зиндовића, Марије Терзић, Весне Мастиловић и Мирјане Андријашевић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Петар Црњански, адвокат из ..., против тужене ЈКП ГСП Београд из Београда, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2247/23 од 02.06.2023. године, у седници одржаној 03.04.2024. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2247/23 од 02.06.2023. године.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2247/23 од 02.06.2023. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2247/23 од 02.06.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1 1575/22 од 23.02.2023. године, којом је обавезан тужени да тужиоцу, на име разлике у висини предвиђене и исплаћене накнаде трошкова исхране у току рада, која се исплаћује у готовом новцу и која се исплаћује у боновима, за период од маја 2019. године до октобра 2019. године, исплати одређене појединачне месечне износе са законском затезном каматом од доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате, све ближе одређено у ставовима првом и другом изреке првостепене пресуде, као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 60.034,00 динара. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП.
Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, бр. 72/11…10/23), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако Врховни суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. овог члана, о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни суд у већу од пет судија.
Правноснажном пресудом тужиоцу је досуђена разлика између утврђене висине накнаде трошкова за исхрану у току рада, предвиђене Колективним уговором туженог и накнаде која му је по том основу исплаћена у утуженом периоду. Уговорена висина накнаде представља нето износ накнаде, који се као такав има у целости исплатити тужиоцу. Утврђено је да му обрачуну зараде у рубрици „топли оброк и регрес“ те ставке нису унете а што је у супротности са чланом 118. став 1. тачка 5. Закона о раду а на коју запослени по Колективном уговору има право.
Имајући у виду разлоге на којима је заснована побијана пресуда, Врховни касациони суд је становишта да нема основа да се дозволи одлучивање о посебној ревизији туженог о наведеном правном питању. Запослени у складу са одредбом члана 118. став 1. тачка 5. Закона о раду има право на накнаду трошкова за исхрану у току рада, а висина трошкова мора бити изражена у новцу. Без обзира на установљен принцип зараде, који у складу са одредбом члана 105. Закона о раду у себи садржи порезе и доприносе који се плаћају из зараде, појединачне одредбе колективних уговора и уговора о раду тумаче се онако како су дефинисане, односо онако како гласе. Бруто принцип зараде подразумева да зарада у себи садржи порезе и доприносе, при чему се у уговору о раду и другим релевантним актима увек наводи и нето износ зараде. У ситуацији када се у актима послодавца не наведе конкретни новчани износ који се по одређеном основу има исплатити запосленом, не може се на штету запослених претпоставити односно закључити да је реч о уговореном бруто износу. Накнада по основу трошкова исхране у току рада мора бити изражена у новцу и свако другачије уговарање исплате ове накнаде је ништаво.
Имајући у виду наведено, Врховни суд налази да не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса и у интересу равноправности грађана, за уједначавањем судске праксе, односно новим тумачењем права, па је применом члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке решења.
Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија туженог није дозвољена.
Према члану 441. ЗПП ревизија је увек дозвољена у парницама о споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у овој врсти спора, дозвољеност ревизије се цени према члану 403. став 3. ЗПП, према коме ревизија није дозвољена уколико вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.
Тужба ради накнаде штете поднета је 02.08.2022. године, а вредност предмета спора је 71.282,00 динара.
Како у спору из радног односа који се односи на потраживање у новцу, вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то ревизија туженог није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.
На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа - судија
Гордана Комненић,с.р.
За тачност отправка
Заменик упрaвитеља писарнице
Миланка Ранковић
