Против одлуке другостепеног суда тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи на основу члана 403. став 2. тачка 2. и члана 404. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд о тужиочевој ревизији није одлучивао на основу члана 404. Закона о парничном поступку, јер је у овом случају ревизија дозвољена по члану 403. став 2. тачка 2. истог закона, који искључује примену одредбе о посебној ревизији.

Испитујући побијану пресуду, на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18 и 18/20 – у даљем тексту ЗПП), Врховни касациони суд је нашаo да je ревизија тужиоца основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је запослен код тужене, у Министарству унутрашњих послова, Полицијска управа у Смедереву. У утуженом периоду, од јуна 2008. године закључно са мајем 2011. године, тужена му није исплаћивала трошкове превоза, а тужилац је имао прековремени рад, рад ноћу, као и рад у дане државних и верских празника. Градски саобраћај у Смедереву није функционисао тако да је у свим временским периодима тужилац могао да користи услуге јавног превоза. Међу странкама није било спорно да превозници у Смедереву нису наплаћивали карте за превоз униформисаним лицима. Висина накнаде трошкова превоза тужиоца за долазак на рад и одлазак са рада у спорном периоду, на релацији Аутобуско стајалиште ... – ... Смедерево, утврђена је вештачењем.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио захтев, док је другостепени суд преиначио пресуду и одбио тужбени захтев, јер тужилац као запослени није подносио захтев за признање трошкова превоза руководиоцу органа, па како му то право није признато појединачним актом тужене, то тужилац нема право на ову накнаду.

По оцени Врховног касационог суда, становиште другостепеног суда није правилно.

Тужилац је државни службеник, тако да се о његовом праву на накнаду трошкова везаних за рад одлучује на основу Закона о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06... 99/10). По члану 37. став 1. овог закона државни службеник, између осталог, има право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак са рада. Ставом 2. истог члана прописано је да се услови за накнаду трошкова, њихова висина и начин на који се остварују прописују Уредбом Владе. Уредба Владе која регулише ову материју је Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, број 98/07, пречишћен текст), којом је у члану 2. став 1. тачка 1. прописано да се државном службенику и намештенику накнађују трошкови превоза за долазак на рад и одлазак са рада, а чланом 3. ове Уредбе прописано је да се државном службенику и намештенику накнађују трошкови превоза за долазак на рад и за одлазак са рада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају.

По оцени Врховног касационог суда, право на исплату трошкова превоза није условљено подношењем захтева. Ово право запослених засновано је на цитираној одредби члана 37. Закона о платама државних службеника и намештеника и на основу члана 3. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника. Тужена је зато у обавези да тужиоцу накнади трошкове које је имао за долазак на рад и за одлазак са рада. Право запосленог на трошкове превоза засновано је непосредно на закону и подзаконском акту, а да ли ће руководиоци органа о том праву да одлучују посебним решењем за сваког запосленог појединачно и да ли је против тог решења изјављивана жалба, није од утицаја на обавезу накнаде трошкова превоза. Имајући у виду да је тужена својим незаконим радом (неисплаћивањем трошкова превоза у одређеном периоду) тужиоцу проузроковала штету, у обавези је да ову штету накнади на основу чл. 154. став 1. и 172. став 1. Закона о облигационим односима.

Потврђена је и одлука о трошковима првостепеног поступка имајући у виду да су исти правилно одмерени применом одредаба чланова 153. и 154. ЗПП.

Из наведених разлога на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Тужилац је успео у поступку по ревизији, зато има право на трошкове ревизијског поступка у складу са чланом 153. став 1. и чланом 154. ЗПП, у укупној висини од 45.184,00 динара и то за састав ревизиује 19.200,00 динара, за судску таксу на ревизију износ од 11.788,00 динара, за судску таксу на одлуку по ревизији 14.196,00 динара, све одмерено према важећој Адвокатској и Таксеној тарифи.

Из наведених разлога, на основу члана 165. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић