Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2796/15 од 31.12.2015. године, преиначена је првостепена пресуда одбијањем тужбеног захтева за износ од 250.000,00 динара са каматом на име накнаде нематеријалне штете због повреде части у угледа, а на име накнаде штете по основу претрпљених душевних болова због повреде права личности – права на правично суђење тужиљи је досуђен износ од 70.000,00 динара са каматом и одбијен у преосталом делу за износ од још 180.000,00 динара са каматом. Преиначена је одлука о трошковима поступка и тужиљи досуђен износ од 83.100,00 динара са каматом од дана пресуђења до исплате, док је у преосталом делу захтев одбијен.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену благовремено је изјавила ревизију тужиља због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 403. став 2. тачка 2. и 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 55/14) и нашао да је ревизија дозвољена у преиначеном делу и да је делимично основана.

У спроведеном поступку нема битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је била судија Првог општинског суда у Београду до 31.12.2009. године, а судијска функција јој је престала одлуком Високог савета судства, приликом реформе правосудног система. У поступку по приговору тужиље други састав Високог савета судства је донео одлуку 21.10.2011. године, којом је усвојио приговор тужиље и изменио првобитну одлуку од 14.06.2010. године, којом је било одлучено да тужиља не испуњава критеријуме за избор и оценио да нису основани разлози садржани у образложењу одлуке Високог савета судства од 14.06.2010. године, који се односе на разлоге за сумњу у погледу стручности и оспособљености тужиље. Тужиља је изабрана за судију Првог основног суда у Београду и ступила на судијску дужност 17.11.2011. године. Након објављивања одлуке о неизбору тужиља се осећала повређено и понижено.

Првостепеном пресудом делимично је усвојен тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете применом члана 172. и 200. Закона о облигационим односима.

Другостепеном одлуком одбијен је тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде угледа и части у целости и накнада смањена у преосталом делу захтева.

По оцени Врховног касационог суда другостепена одлука је делимично заснована на погрешној примени материјалног права. Правилна је оцена другостепеног суда да доношење одлуке о избору судија од стране Високог савета судства представља одлучивање о правима и обавезама судија, због чега Високи савет судства представља посебну врсту суда, о чему се изјаснио и Европски суд за људска права приликом тумачења члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Стога се и на његов рад примењују правила правичног суђења. Високи савет судства је орган у чијој је нормативној надлежности било да цени испуњеност услова за избор судија и његов став о томе није изнет у намери да се повреде част и углед кандидата, већ да се спроведе поступак избора судија и донесе одлука о избору. Одлука о избору је била предмет оцене по правном леку, који је искоришћен, након чега је донета конкретна одлука за све кандидате укључујући и тужиљу. У поступку по уставној жалби Уставни суд је утврдио да је приликом одлучивања о избору судија и тужилаца дошло до повреде њиховог права на правично суђење. Ово право је гарантовано чланом 32. Устава Републике Србије и чланом 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Устав Србије је право на правично суђење сврстао у људска и мањинска права и слободе уз њихову непосредну примену по члану 18. став 1. Људска и мањинска права се тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење. Право на правично суђење представља право личности. Права личности и људска права су синоними. Част и углед спадају у појам права личности у која поред части и угледа спадају и друга права прописана Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама, као што су: право на живот, физички и психички интегритет, здравље, пијетет, достојанство, приватни живот, право на изношење мишљења, заштиту лика и личности и др.

По оцени Врховног касационог суда у конкретном случају, поступањем органа тужене и начином одлучивања надлежног органа о неизбору тужиље повређена су права личности тужиље и тужиља има право на накнаду нематеријалне штете по наведеном основу. Уставни суд је у својој одлуци навео бројне пропусте Високог савета судства у одлучивању и утврдио повреду права на правично суђење тужиње и осталих судија које нису изабрани у поступку општег избора у 2009. години. Повреда права на правично суђење тужиље је отклоњена одлуком Високог савета судства о избору тужиље на сталну функцију, али имајући у виду све околности конкретног случаја, утврђене у поступку пред нижестепеним судовима, Врховни касациони суд налази да тужиљи у складу са одредбама члана 154.,172. и 200. Закона о облигационим односима припада право на накнаду нематеријалне штете почињена повредом права на правично суђење као једног од права личности. Иако је тужбени захтев формулисан и као потраживање накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа, водећи рачуна да част и углед спадају у појам права личности, чија повреда је несумњиво утврђена, тужиљи припада накнада у јединственом износу услед насталих последица у душевној сфери. Висину штете Врховни касациони суд је утврдио у складу са критеријумима прописаним чланом 200. Закона о облигационим односима и налази да укупан износ од 100.000,00 динара (са раније досуђеним) представља адекватно обештећење тужиље у односу на учињену повреду права личности. Стога је због погрешне примене материјалног права другостепена пресуда делимично преиначена одбијањем жалбе тужене у делу за још 30.000,00 динара, са каматом и потврђивањем првостепене пресуде у овом делу.

Преко досуђеног износа по овом основу захтев тужиље за накнаду нематеријалне штете није основан, обзиром да је утврђено да одлука о неизбору тужиље на функцију судије није донета у циљу повреде личних добара тужиље, нити наношења било каквог вида штете и да је тужиља реинтегрисана у процес рада, због чега би досуђивање накнаде у већем износу било противно циљу коме накнада служи. Код доношења одлуке Врховни касациони суд је имао у виду и да у конкретном случају није утврђено да је у одлуци Високог савета судства и иступима представника овог органа у јавности било омаловажавања и непоштовања личности тужиље као судије.

Одлука о трошковима парничног поступка донета је на основу члана 153, 154. и 163. Закона о парничном поступку. Суд је обавезао тужену да сразмерно успеху тужиље у поступку по ревизији исплати тужиљи нужне трошкове у висини накнаде за састав ревизије износу од 12.000,00 динара.

Са изнетих разлога одлучено је као у изреци пресуде, на основу члана 416. став 1. и 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија

Миломир Николић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић