Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено преко пуномоћника изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је по Уговору о раду од 12.03.2010. године била у радном односу код туженог. Дана 29.12.2016. године, тужиља је са туженим закључила Споразум о престанку радног односа на дан 30.12.2016. године уз обавезу туженог да јој исплати стимулативну накнаду у нето износу који је утврђен у члану 3. Споразума према Одлуци о прихватању пријаве запосленог за споразумни престанак радног односа уз исплату стимулативне накнаде од 19.12.2016. године. У члану 4. Споразума наведено је да је запослена сагласна да јој се приликом исплате стимулативне накнаде, ова накнада умањи за износ свих доспелих и недоспелих новчаних обавеза које има према послодавцу. Тужени је са синдикатом дана 11.03.2014. године закључио Протокол о исплати зајма запосленима ближе описан у нижестепеним пресудама и између осталог, Протоколом је наведено да се зајам отплаћује обустављањем припадајућег износа рате за отплату зајма од исплате зараде, односно, накнаде зараде запосленог, те да су запослени којима престаје радни однос пре почетка отплате зајма или пре истека крајњег рока за отплату зајма, у обавези да неотплаћени износ зајма врате приликом престанка радног односа. Тужиљи је на основу наведеног Протокола дана 12.03.2014. године исплаћен по основу зајма новчани износ који захтевом у овом поступку потражује. Решењем туженог о исплати отпремнине због одласка тужиље у пензију од 17.01.2017. године утврђено је тужиљи право на отпремнину у износу од 342.468,00 динара, с тим да јој је истог дана иста исплаћена у мањем износу будући да јој је по основу враћања зајма обустављен тај износ од исплате отпремнине. Одлуком надзорног одбора туженог од 10.04.2017. године свим запосленима у ЈП Електропривреда Србије отписан је дуг по основу зајма који је у циљу побољшања материјалног положаја запослених одобрен одлукама које су наведене у члану 1. одлуке.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев закључујући да је тужиља, која је свој дуг према туженом по основу зајма измирила приликом престанка радног односа, а на име свог потраживања које би јој припало на име отпремнине, доведена у неравноправан положај у односу на остале запослене који су остали у радном односу код туженог и за које је тужени донео одлуку о отпису потраживања по основу тог зајма.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев. По налажењу тог суда, у време доношења одлуке туженог о отпису дуга запосленима, тужиља више није била у радном односу, због чега њен статус није упоредив са статусом запослених код туженог.

По оцени Врховног касационог суда, побијана другостепена пресуда је заснована на погрешној примени материјалног права.

Према члану 119. став 1. тачка 1. Закона о раду, послодавац је дужан да у складу са општим актом исплати запосленом отпремнину при одласку у пензију.

Према члану 60. став 4. Устава Републике Србије нико се не може одрећи права на правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа.

У конкретном случају, тужени је у решењу о исплати отпремнине због одласка у пензију утврдио право тужиље на отпремнину и њену висину. У овом решењу није назначено да ће се тај износ умањити или пребити за износ зајма који је тужиљи исплаћен у марту 2014. године. Како је решење туженог постало коначно јер га тужиља није побијала, а ни тужени га није ставио ван снаге, то је тужени био у обавези да тужиљи исплати отпремнину у висини коју је утврдио својим решењем. Отпремнина није могла бити пребијена за износ одобреног зајма. Потраживање тужиље према туженом - исплата отпремнине и потраживање туженог према тужиљи - исплата одобреног зајма, није подобно пребијању јер се не може запленити (чл. 341. став 1. тачка 1. ЗОО) имајући у виду одредбу чл. 60. став 4. Устава РС.

Правилна је и одлука о трошковима поступка донета на основу чланова 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП.

На основу члана 416. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Тужиоцу који је успео са ревизијом, сагласно одредбама чланова 153, 154,163. и 165. став 2. ЗПП и важећој АТ и ТТ, досуђени су трошкови ревизијског поступка у износу од 33.625,00 динара и то за састав ревизије (12.000,00 динара), за судску таксу на ревизију (8.650,00 динара) и судску таксу на ревизијску пресуду (12.975,00), са законском затезном каматом почев од извршности одлуке до исплате.

Председник већа – судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић