Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Р 151/2022
15.06.2022. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Марине Милановић, председника већа, Драгане Бољевић и Катарине Манојловић Андрић, чланова већа, у парници тужиоца „Tactum Company“ ДОО из Београда, чији је пуномоћник Марко Петровић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Трећи основни суд у Београду, чији је заступник Државно правобранилапштво из Београда, ради новчаног обештећења на име неимовинске штете, одлучујући о захтеву Трећег основног суда у Београду за одређивање другог стварно надлежног суда за поступање у предмету тог суда Прр 294/21, на седници одржаној 15.06.2022. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

За поступање у предмету Трећег основног суда у Београду Прр 294/21, ОДРЕЂУЈЕ СЕ Други основни суд у Београду.

О б р а з л о ж е њ е

Тужилац је 02.11.2021. године поднео тужбу Трећем основном суду у Београду против тужене, ради обавезивања тужене да исплати тужиоцу на име накнаде штете због повреде права на суђење у разумном року износ од 40.000,00 динара са законском затезном каматом од пресуђења до исплате, као и накнаде трошкова парничног поступка.

Тужилац је 01.06.2022. године предложио да се предмет делегира другом надлежном суду, с обзиром на то да је тужен и суд пред којим се води поступак.

Трећи основни суд у Београду, уз допис Прр 294/21 од 02.06.2022. године, доставио је списе предмета Врховном касационом суду, ради одређивања другог стварно надлежног суда за поступање у овом предмету и као оправдан разлог за свој захтев навео да, у конкретној ситуацији тужилац потражује од тужене Републике Србије накнаду штете због повреде права на суђење у разумном року у предмету Трећег основног суда у Београду, при чему је поред тужене Републике Србије, као тужени означен и Трећи основни суд у Београду, коме је тужба и поднета.

Врховни касациони суд је одлучујући о захтеву суда за одређивање другог стварно надлежног суда на основу одредби члана 62. став 1. и 7. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14, 87/18 и 18/20), а у вези одредбе члана 27. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“ бр. 40/15) и одредбе члана 30. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 - УС, 87/18 и 88/18 - УС), утврдио да је захтев основан.