.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Р1 166/2021
30.03.2021. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранка Станића, председника већа, Татјане Матковић Стефановић и Татјане Миљуш, чланова већа, у парници по тужби тужиоца АА, Агенција за вештачење и консалтинг, предузетник из ..., чији је пуномоћник Бобан Матић, адвокат у ..., против туженог Република Србија – Министарство правде – Високи савет судства – Основни суд у Крагујевцу, кога заступа Државно правобранилаштво, ради дуга, вредност предмета спора 2.000,00 динара, одлучујући о сукобу стварне надлежности између Првог основног суда у Београду и Привредног суда у Крагујевцу, у седници одржаној 30.03.2021. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
За поступање у овом предмету стварно је и месно надлежан Први основни суд у Београду.
О б р а з л о ж е њ е
Тужилац је тужбу од 26.08.2020. године поднео Првом основном суду у Београду, којом је тражио да се обавеже тужени на исплату законске затезне камате по стопи предвиђеној Законом о затезној камати на новчани износ од 7.000,00 динара за период од 03.07.2017. године, као дана доспелости обавезе, до дана 05.12.2017. године, као дана исплате накнаде и награде за обављено вештачење.
Први основни суд у Београду, се решењем П 12946/19 од 20.06.2019. године огласио стварно ненадлежним и по правоснажности решења списе предмета је уступио Привредном суду у Крагујевцу.
Привредни суд у Крагујевцу није прихватио стварну надлежност, па је дописом од 12.03.2021. године списе предмета заведене код тога суда под бројем П 145/21 доставио Врховном касационом суду да реши негативни сукоб надлежности.
Решавајући настали негативни сукоб стварне надлежности на основу овлашћења из члана 22. ст. 2. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио да је за поступање у овом предмету стварно и месно надлежан Први основни суд у Београду.
Одредбом члана 22. ст. 2. Закона о уређењу судова прописана је надлежност основних судова да у првом степену суде у грађанскоправним споровима ако за поједине од њих није прописана надлежност неког другог суда.
У конкретном случају, предмет тужбеног захтева је потраживање тужиоца према туженом на име неисплаћене затезне камате на износ накнаде за извршене услуге вештачења исплаћене у доцњи. Тужилац је физичко лице које је код надлежног регистра уписано као предузетник, а тужени је правно лице. Према члану 2. Закона о судским вештацима послови вештачења представљају стручне пословне активности чијим се обављањем, уз коришћење научних, техничких и других достигнућа пружају суду или другом органу који води поступак потребна стручна знања, која се користе приликом утврђивања, оцене или разјашњења правно релевантних чињеница. Такође, сходно члану 3. Закона о судским вештацима прописано је да вештачење обављању физичка и правна лица која испуњавају услове предвиђене законом, државни органи у оквиру којих се може обављати вештачење, као и научне и стручне установе. Следи да се спор који проистекне из делатности судског вештака у обављању послова вештачења у поступку пред надлежним органом, не може сматрати спором из обављања делатности привредног субјекта.
Како је тужилац у предметном поступку физичко лице, предузетник чији се послови вештачења не могу изједначити са обављањем привредне делатности, поводом којих је произашла накнада плаћена у доцњи за коју је опредељена затезна камата обухваћена тужбеним захтевом, то нису испуњени услов из члана 25. Закона о уређењу судова за успостављање надлежности привредног суда да поступа по тужби у овом парничном поступку.
Са изложеног, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.
Председник већа - судија
Бранко станић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
