Врховни касациони суд је одлучујући о сукобу стварне надлежности на основу одредбе члана 22. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14, 87/18 и 18/20), а у вези одредбе члана 30. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр.116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 - УС, 87/18 и 88/18-УС), утврдио да је за поступање у овом предмету стварно надлежан Виши суд у Београду.

Тужба је 27.02.2017. године поднета у Вишем суду у Београду. У тужби је као тужилац означен АА и тужени „ББ“, са предлогом да се утврди да је заложна изјава издата од стране „ВВ“ из ..., оверена код Општинског суда у Ивањици под Ов .../... од 05.10.2009. године у корист туженог апсолутно ништава и да не производи никакво правно дејство, а што је тужени дужан да трпи.

Виши суд у Београду, решењем П 1911/17 од 12.04.2019. године, утврдио је прекид поступка у овој парници и одлучио да ће бити настављен када стечајни управник исти преузме или када га суд на предлог противне стране позове да то учини.

Одредбом члана 222. став 1. тачка 5. ЗПП је прописано, да, суд утврђује прекид поступка кад наступе правне последице отварања поступка стечаја. Одредбом члана 225. став 1. ЗПП, да, поступак који је прекинут из разлога наведених у члану 222. тачка 1. до 5. овог закона, наставиће се кад наследник или старалац заоставштине, нови законски заступник, стечајни управник или правни следбеници правног лица преузму поступак или кад их суд на предлог противне стране позове да то учине.

Одредбом члана 88. Закона о стечају („Службени гласник РС“, бр.104/09, 99/11, 71/12-УС, 83/14, 113/17, 44/18 и 95/18), је прописано да, у тренутку наступања правних последица отварања поступка стечаја прекидају се сви судски поступци у односу на стечајног дужника и на његову имовину, сви управни поступци покренути на захтев стечајног дужника, као и управни и порески поступци који за предмет имају утврђивање новчане обавезе стечајног дужника.

Одредбом члана 174. став 1. Закона о стечају је прописано да, одредбе о међународном стечају примењује се ако: 1) страни суд или други страни орган који спроводи контролу или надзор над имовином или пословањем дужника или страни представник затражи помоћ у вези са страним поступком; 2) суд или стечајни управник затражи помоћ од стране државе у вези са стечајним поступком који се у Републици Србији води у складу са овим законом; и 3) се страни поступак води истовремено са стечајним поступкoм који се у Републици Србији води у складу са овим законом. Одредбом члана 174.а Закона о стечају је прописано да, суд Републике Србије је искључиво надлежан за покретање, отварање и спровођење стечајног поступка против стечајног дужника чије је средиште главних интереса на територији Републике Србије (главни стечајни поступак). Исти суд је искључиво међународно надлежан за све спорове који произлазе из стечајног поступка.

Према томе, полазећи од одредби закона којима је прописан поступак стечаја и како се над туженим поступак стечаја спроводи у Руској Федерацији, то се Виши суд у Београду није могао огласити стварно ненадлежним и уступити списе предмета Привредном суду у Београду, због чега је и даље за поступање у овом предмету стварно надлежан Виши суд у Београду, с обзиром на то да за сада нису испуњени услови за заснивање стварне надлежности Привредног суда у Београду из члана 25. Закона о уређењу судова.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 22. став 2. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић