Тужба је поднета 20.01.2021. године. У тужби је наведена вредност предмета спора у износу од 8.400,00 динара. Предмет тужбеног захтева је утврђење ништавости одредбе члана 2. став 2.1. тачка 6. Уговора о кредиту за измирење раније преузетих обавеза (рефинансирањем), закљученог између тужиље као корисника кредита и „Societe Generale Bank Srbija“ А.Д. из Београда, као правног претходника тужене и да се обавеже тужена да исплати тужиљи на име стицања без основа износ од 8.400,00 динара, са законском затезном каматом. Уз тужбу је приложен уговор о кредиту за измиривање раније преузетих обавеза број ..., закључен 27.03.2012. године између тужиље и „Societe Generale Bank Srbija“. Одредбом члана 22. овог уговора је предвиђено да, меродавно право за овај уговор је право Републике Србије. Све спорове између банке и дужника и/или трећих лица који проистекну из овог уговора или у вези са овим уговором, уговорне стране ће покушати да реше на миран начин, а у случају да то није могуће, спор ће изнети пред надлежни суд у Београду.

На рочишту са главне расправе одржане 05.02.2020. године, тужена је истакла приговор месне ненадлежности, с обзиром на постојање споразума о месној надлежности суда у Београду, док је тужиља оспорила приговор месне ненадлежности, позивајући се на члан 45. и 54. ЗПП.

Одредбом члана 45. ЗПП је прописано да, за суђење у споровима за заштиту права потрошача, поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем подручју потрошач има пребивалиште, односно боравиште.

Одредбом члана 54. ЗПП је прописано да, за суђење у споровима против правног лица које има огранак изван свог седишта, ако спор произилази из правног односа тог огранка, поред суда опште месне надлежности, надлежан је и суд на чијем подручју се налази тај огранак.

Одредбом члана 65. став 1. ЗПП, је прописано, да, ако законом није прописана искључива месна надлежност неког суда, странке могу да се споразумеју да им у првом степену суди суд који није месно надлежан, под условом да је тај суд стварно надлежан. Одредбом става 3. овог члана, да, споразум из става 1. и 2. овог члана производи правно дејство само ако је састављен у писаном облику и ако се односи на одређени спор или више спорова, који сви проистичу из одређеног правног односа. Одредбом става 4. овог члана, да, исправу о споразуму тужилац мора да приложи уз тужбу, а тужени уз приговор ненадлежности.

У конкретној ситуацији се ради о спору мале вредности у смислу одредби члана 468. ЗПП. Тужена је указала на споразум о месној надлежности из одредбе члана 22. наведеног Уговора о кредиту за измирење раније преузетих обавеза, који није одређен у погледу ког суда, с обзиром на то да су одредбама члана 3. став 1. тачка 4, 5. и 6. важећег Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“ број 101/13) за територију градских општина у Београду основана три суда: Први, Други и Трећи основни суд у Београду, због чега такав споразум само у погледу надлежности суда у Београду, али не и ког суда у Београду, не производи правно дејство.

Стога, како у конкретној ситуацији није прописана искључива месна надлежност и споразум о месној надлежности не производи правно дејство, то је за даље поступање у овом предмету месно надлежан Основни суд у Јагодини, као суд за који се тужиља определила подношењем тужбе том суду.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредби члана 21. став 1. и 22. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић