.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Р1 579/2021
30.09.2021. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Слађане Накић Момировић, председника већа, Добриле Страјина и Марине Милановић, чланова већа, у парници тужиоца Агенције за вештачења и консалтинг, АА, предузетник из ..., чији је пуномоћник Бобан Матић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Министарство правде, Високи савет судства, Основни суд у Крагујевцу, чији је заступник Државно правобранилаштво из Београда, ради исплате, одлучујући о сукобу стварне надлежности између Привредног суда у Београду и Првог основног суда у Београду, на седници одржаној 30.09.2021. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
За поступање у овом предмету, СТВАРНО ЈЕ НАДЛЕЖАН Први основни суд у Београду.
О б р а з л о ж е њ е
Први основни суд у Београду, решењем П 29506/20 од 28.05.2021. године, огласио се стварно ненадлежним за поступање у овом предмету и одлучио да по правноснажности решења списе предмета уступи Привредном суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду. У образложењу је указао, да је тужилац као предузетник чија је делатност вештачење и саветовање, поднео тужбу том суду против тужене, ради дуга насталог на основу вештачења од стране тужиоца у судском поступку. Затим, како привредни суд суди у споровима између осталог и предузетника и других правних лица у обављању делатности привредних субјеката, то је на основу одредбе члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, одлучио као у изреци.
Привредни суд у Београду, није прихватио стварну надлежност, већ је уз допис П 9408/2021 од 21.09.2021. године, списе предмета доставио Врховном касационом суду, ради одлучивања о сукобу стварне надлежности између судова разне врсте. У образложењу је указао, да вештак није привредни субјект, нити обавља привредну делатност, као и да тужена није привредни субјекат, због чега није испуњен субјективни услов за заснивање стварне надлежности привредног суда из одредбе члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова. Затим, да се не ради ни о спору насталом у обављању делатности привредних субјеката у смислу одредбе члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, због чега је Први основни суд у Београду стварно надлежан за даље поступање у овом предмету, на основу одредбе члана 22. став 2. Закона о уређењу судова.
Врховни касациони суд је одлучујући о сукобу стварне надлежности на основу одредбе члана 22. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14, 87/18 и 18/20), а у вези одредбе члана 30. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18 - УС, 87/18 и 88/18 - УС), утврдио да је за поступање у овом предмету стварно надлежан Први основни суд у Београду.
Тужба је поднета 20.07.2020. године. Предмет тужбеног захтева је исплата износа од 3.500,00 динара, са затезном каматом по стопи предвиђеној Законом о затезној камати, рачунајући од 23.08.2017. године, као дана доспелости обавезе па до коначне исплате. Према наводима тужбе, тужилац је као стални судски вештак економско-финансијске струке пред Основним судом у Крагујевцу, у предмету П 8770/15, по налогу суда обављао послове вештачења и за обављено допунско вештачење тужиоцу није исплаћена накнада и награда у износу од 3.500,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана предаје фактуре суду.
Одредбом члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, је прописано да, привредни суд у првом степену суди у споровима између домаћих и страних привредних друштава, предузећа, задруга и предузетника и њихових асоцијација (привредни субјекти), у споровима који настану између привредних субјеката и других правних лица у обављању делатности привредних субјеката, као и кад је у наведеним споровима једна од странака физичко лице ако је са странком у односу материјалног супарничарства.
Према томе, у овој парници нису испуњени субјективни услови за заснивање стварне надлежности привредног суда из одредбе члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, с обзиром на то да је тужена Република Србија правно лице. Затим, како је предмет тужбеног захтева исплата новчаног износа на име неисплаћене накнаде и награде за обављено вештачења (према наводима тужбе), то нису испуњени ни објективни услови за заснивање стварне надлежности привредног суда из одредбе члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, с обзиром на то да се не ради о спору у коме је тужена правно лице, које обавља делатност привредног субјекта.
Дакле, за поступање у овом предмету стварно је надлежан Први основни суд у Београду, на основу одредбе члана 22. став 2. Закона о уређењу судова.
Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 22. став 2. ЗПП, одлучио као у изреци.
Председник већа – судија
Слађана Накић Момировић,с.р.
За тачност отправка
управитељ писарнице
Марина Антонић
