Виши суд у Јагодини, решењем Гж 703/19 од 29.04.2019. године, огласио се стварно ненадлежним за одлучивање о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 5319/14 од 23.02.2017. године и одлучио да списе предмета уступи Апелационом суду у Београду, као стварно надлежном суду за одлучивање по жалби. У образложењу је указао, да није стварно надлежан за одлучивање о изјављеној жалби туженог против наведене пресуде Првог основног суда у Београду П 5319/14 од 23.02.2017. године, с обзиром на то да је вредност предмета спора из става првог изреке побијане пресуде 111.540,00 динара а из става другог изреке побијане пресуде 579.265,26 динара, што прелази динарску противвредност износа од 3.000 евра. Затим, како се не ради о спору мале вредности да је за одлучивање о изјављеној жалби стварно надлежан Апелациони суд у Београду, на основу одредбе члана 24. став 1. тачка 3. Закона о уређењу судова.

Апелациони суд у Београду, није прихватио стварну надлежност, већ уз допис Гж 2413/20 од 28.01.2021. године, списе предмета доставио Врховном касационом суду, ради одлучивања о сукобу стварне надлежности између судова исте врсте. У образложењу указао, да тужилац тужбом тражи да му тужени исплати на име регреса износ од 111.540,00 динара, са законском затезном каматом, да је тужени у току поступка истакао приговор ради пребијања, којим је тражио да се утврди да на дан 29.01.2013. године постоји његовог потраживање према тужиоцу у износу од 579.265,96 динара и да се од тог потраживања пребије потраживање тужиоца од 111.540,00 динара, а затим одбије тужбени захтев тужиоца. Затим, да тужени није тражио да првостепени суд у преосталом делу против потраживања усвоји захтев туженог и обавеже тужиоца на исплату истог, па да по налажењу тог суда не може сматрати да је вредност предмета спора збир износа тужиочевог потраживања и противпотраживања туженог, већ је вредност спора само износ од 111.540,00 динара због чега се у конкретној ситуацији ради о спору мале вредности.

Врховни касациони суд је одлучујући о сукобу стварне надлежности на основу одредбе члана 22. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18 и 18/20), а у вези одредбе члана 30. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр.116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17, 65/18-УС, 87/18 и 88/18-УС), утврдио да је за одлучивање у другом степену о изјављеној жалби тужиоца, стварно надлежан Виши суд у Јагодини.

Тужба је поднета 01.04.2014. године. У тужби је наведена вредност предмета спора у износу од 111.540,00 динара, који износ тужилац потражује од туженог.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП, је прописано, да, спорови мале вредности, јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбом става 4. овог члана, да, као спорови мале вредности сматрају се и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази износ из става 1. овог члана (члан 33. став 2.).

Одредбом члана 469. ЗПП, је прописано, да, не сматрају се споровима мале вредности, спорови о непокретностима, спорови из радних односа и спорови због сметања државине.

Како се у конкретној ситуацији вредност предмета спора одређује према главном тужбеном захтеву у износу од 111.540,00 динара, а не према компензационом приговору туженог, то се очигледно ради о спору мале вредности у смислу члана 468. ЗПП.

Како Виши суд у другом степену одлучује о жалбама на пресуде у споровима мале вредности, то је за одлучивање о изјављеној жалби тужиоца стварно надлежан Виши суд у Јагодини, на основу одредбе члана 23. став 2. тачка 3. Закона о уређењу судова.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 22. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић