Противна странка, Министарство трговине, туризма и телекомуникација Републике Србије, као правни следбеник доносиоца тужбом оспореног решења (Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде Републике Србије), у одговору на захтев наводи да је захтев неоснован и да је правилно Управни суд нашао да је тужбом оспорено решење на закону засновано.

Поступајући по поднетом захтеву и испитујући побијану пресуду у границама захтева, у смислу члана 54. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09), Врховни касациони суд је нашао:

Захтев је неоснован.

Према образложењу побијане пресуде, правилно је, по оцени Управног суда, поступио тужени орган, када је, након спроведеног управног поступка, у коме није било повреде правила поступка од битног утицаја на правилност и законитост решавања ове управне ствари и након потпуно утврђеног чињеничног стања, применом члана 10. став 5. Закона о одређивању максималног броја запослених у републичкој администрацији („Службени гласник РС“, број 104/09) и члана 132. Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, број 79/05...104/09), решио да тужиљи, овде подносиоцу захтева, као државном службенику, коме је решењем о оцени квалитета рада утврђена оцена „не задовољава“, престане радни однос по сили закона, даном коначности тог решења, односно дана 28.03.2012. године.

Оцењујући законитост побијане пресуде, Врховни касациони суд налази да је пресуда донета без повреда правила поступка од утицаја на решавање ствари и уз правилну примену материјалног права на утврђено чињенично стање. При томе су побијаном пресудом оцењена питања и околности који су могли бити од утицаја на законитост оспореног решења и за ту оцену су дати довољни и јасни разлози, које у свему прихвата и овај суд.

По оцени Врховног касационог суда неоснован је навод захтева да је Управни суд био дужан да одржи усмену расправу, с обзиром да у управном поступку у коме је донето тужбом оспорено решење није подносиоцу захтева омогућено учешће у управном поступку. Наведено, јер је Управни суд побијану пресуду донео с позивом на одредбу члана 33. став 2. Закона о управним споровима, према којој суд решава без одржавања усмене расправе, ако је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања, а у конкретном случају оцена законитости тужбом оспореног решења не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања, будући да је то решење донето на основу члана 10. став 5. Закона о одређивању максималног броја запослених у републичкој администрацији, па је деклараторне природе, односно тим решењем се не утврђују права и обавезе, већ се констатује да је наступио законом прописан услов за престанак радног односа. Врховни касациони суд налази да је неоснован и навод захтева да тужени орган у конкретном случају није поступио по пресуди Управног суда 23 У 19254/10 од 23.11.2011. године, јер је управо у извршењу те пресуде донето најпре решење туженог органа о оцени квалитета рада Љ.Б. из В. (овде подносиоца захтева) број 112-01-9/529/2010-05 од 23.02.2012. године, а потом тужбом оспорено решење о престанку радног односа по сили закона даном коначности наведеног решења, дана 28.03.2012. године, на који начин је у свему поступљено по правном схватању Управног суда из наведене пресуде.

Са изнетих разлога, те налазећи да ни остали наводи захтева не могу довести до другачије одлуке суда по овом захтеву, Врховни касациони суд је, на основу члана 55. став 1. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву ове пресуде.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ КАСАЦИОНОМ СУДУ дана 12.09.2014. године Узп 222/2014

Записничар                                                                                                              Председник већа-судија

Весна Карановић,с.р.                                                                                          Олга Ђуричић,с.р.