Противна странка, Агенција за реституцију Републике Србије – Јединица за конфесионалну реституцију, је доставила списе предмета, али не и одговор на захтев.

Поступајући по поднетом захтеву и испитујући побијану пресуду у границама захтева у смислу одредбе члана 54. Закона о управним споровима (''Службени гласник РС'' 111/09), Врховни касациони суд је нашао:

Захтев је неоснован.

Према разлозима образложења побијане пресуде, правилно је тужени орган одбацио захтев тужиоца из разлога што нису испуњене законске претпоставке за вођење поступка. Ово стога, што је у поступку који је претходио доношењу оспореног закључка утврђено да Заклада С.С. из Ш., која је предмет захтева за реституцију, није имовина цркве, односно верске заједнице, већ је то имовина закладе, као и да С.п.ц. – Епархија с. није власник те имовине, већ је власник те имовине заклада. Како тужилац није доставио доказе да је он правни следбеник закладе, по налажењу Управног суда, правилно је тужени орган оценио да нису испуњени услови за примену одредбе члана 6. Закона о враћању имовине црквама и верским заједницама (''Службени гласник РС'' 46/06) и да су неосновани наводи тужбе који се своде на тврдњу да је тужилац поднетом документацијом доказао да је предметна имовина у време одузимања била у својини С.п.ц.

Оцењујући законитост побијане пресуде, Врховни касациони суд налази да је иста донета без повреде правила поступка и уз правилну примену материјалног права. Побијаном пресудом оцењена су сва питања и околности која су могла бити од утицаја на законитост оспореног закључка, а образложење побијане одлуке садржи јасне и одређене разлоге којима се суд руководио при оцени законитости оспореног закључка, које у свему прихвата и овај суд.

Врховни касациони суд је ценио наводе захтева према којима је тужилац доказао постојање свог права, те да је Уставом српске православне цркве регулисана ова материја, у којој се помиње термин ''заклада'', као и да је тужилац доказао и доставио сву неопходну документацију, као доказ да је предметна имовина била у својини С.п.ц. у време одузимања имовине, па је нашао да они нису основани. Како је заклада основана од стране физичког лица из његове имовине и у моменту одузимања је била у власништву закладе, а не цркве или верске заједнице у смислу одредбе члана 1. и члана 6. Закона о враћању имовине црквама и верским заједницама, она не може бити предмет реституције по одредби члана 9. тог закона. Стога је, по налажењу Врховног касационог суда, Управни суд законитост оспореног закључка оценио правилном применом наведених одредаба Закона о враћању имовине црквама и верским заједницама.

Налазећи да ни остали наводи захтева не могу да доведу до другачије оцене законитости побијане пресуде, Врховни касациони суд је, на основу одредбе члана 55. став 1. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву пресуде.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ КАСАЦИОНОМ СУДУ

дана 16.01.2015. године, Узп 353/2014

Записничар,                                                                                                              Председник већа – судија,

Весна Мраковић,с.р.                                                                                              Олга Ђуричић,с.р.