Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
У 1051/04
09.03.2006. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Љубодрага Пљакића, председника већа, Драгана Скока и Душанке Марјановић, чланова већа, са саветником Јеленом Тишма-Јовановић, као записничарем, решавајући у управном спору по тужби тужиоца "АА", против решења туженог Министарства финансија и економије Републике Србије, Пореске управе, Регионални центар Крагујевац број 11-047-57/2004 од 28.1.2004. године, у предмету инспекцијских мера, у нејавној седници већа одржаној дана 9.3.2006. године, донео је

П Р Е С У Д У

Тужба СЕ УВАЖАВА и ПОНИШТАВА решење Министарства финансија и економије Републике Србије – Пореске управе, Регионални центар Крагујевац број 11-047-57/2004 од 28.1.2004. године.

О б р а з л о ж е њ е

Оспореним решењем одбијена је, као неоснована, жалба тужиоца изјављена против решења Министарства финансија и економије РС – Пореске управе, Регионалног центра Крагујевац, "ВВ", број 47-00693/2003-050-010 од 15.12.2003. године. Првостепеним решењем наложено је тужиоцу да изврши уплату пореза на промет услуга у укупном износу од 360.697,64 динара и пореза на приход од непокретности у укупном износу од 2.575,24 динара као и припадајућу камату почев од дана настанка наведених обавеза до дана уплате.

Тужилац поднетом тужбом побија законитост оспореног решења туженог органа због непотпуно и нетачно утврђеног чињеничног стања, повреде правила поступка и погрешне примене материјалног права. Истиче да је одредбом члана 22. Закона о спољнотрговинском пословању прописано да се услугама у спољнотрговинском промету нарочито сматрају, између осталог, и друге услуге које су у вези са међународним транспортом (међународна шпедиција, складиштење, аеродромске услуге, агенцијске услуге у транспорту и слично), а што је тужени орган погрешно тумачио при доношењу оспореног решења. Такође, сматра да је од стране туженог органа погрешно примењена одредба члана 17. Закона о порезу на промет услуга којом је прописано да се не плаћа порез на промет услуга извршних у иностранству и услуга извоза производа. Сматра да је он извршио услуге међународне шпедиције за иностраног наручиоца и да је морао бити ослобођен због тога, од пореза на промет. Стога предлаже да Врховни суд Србије тужбу уважи и оспорено решење поништи.

Тужени орган је у одговору на тужбу, остајући у свему при разлозима датим у образложењу оспореног решења, предложио да суд тужбу одбије као неосновану.

Решавајући овај управни спор на основу чињеница утврђених у управном поступку у смислу одредбе члана 38. став 1. Закона о управним споровима и испитујући законитост оспореног решења у границама захтева из тужбе у складу са одредбом члана 39. став 1. истог Закона, Врховни суд Србије је, оценом навода тужбе, одговора на тужбу и списа ове управне ствари, нашао да је тужба основана.

Првостепеним решењем од 15.12.2003. године у поступку теренске контроле обрачунавања и плаћања пореза на промет услуга и обрачунавања и плаћања пореза и доприноса по одбитку за период пословања од 1.1.2003. године до 31.10.2003. године утврђено је да је тужилац књижио остварену накнаду по основу извозног царињења робе за наручиоца услуге "ББ" у укупном износу од 1.803.488,20 динара на основу шест рачуна овог инопартнера, испостављених у периоду од 2.2.2003. године до 12.7.2003. године, који појединачно гласе на износ од 4.667,70 еура. У поступку инспекцијске контроле, инспектор је утврдио да тужилац на остварену накнаду за извршене услуге по овом основу, није извршио обрачун и плаћање пореза на промет услуга што је констатовано и записником од 24.11.2003. године.

Међутим, по налажењу Врховног суда Србије, основано се тужбом оспорава законитост решења туженог органа који је жалбу одбио и потврдио првостепено решење, налазећи да је правилно схватање првостепеног органа да извршена услуга извозног царињења представља шпедитерску услугу везану за извоз производа, насталу на домаћем тржишту за потребе страног правног лица и да се на остварену накнаду по том основу плаћа порез на промет услуга према члану 12. ст. 3. тач. 6. Закона о порезу на промет, као и да услуга коју је тужилац извршио, нема карактер услуге извршене у иностранству нити услуге извоза из члана 17. став 1. тачка 1. Закона о порезу на промет, да би била ослобођена пореза на промет.

По налажењу Врховног суда Србије, оспорено решење донето је уз непотпуно утврђено чињенично стање и уз погрешну примену материјалног права из разлога што је чланом 6. Закона о спољнотрговинском пословању прописано да је спољнотрговински промет – промет робе и услуга између предузећа и других правних лица са седиштем у Савезној Републици Југославији и страних правних и физичких лица, који се врши на основу уговора закључених у складу са домаћим прописима и међународним уговорима. Према томе, према ставу овог суда, није битан критеријум на који се тужени и првостепени орган позивају, а то је да се услуга врши на домаћем тржишту – већ је битно да ли се услуга врши са страним правним или физичким лицем и то на основу закљученог пуноважног уговора о вршењу услуге између корисника и даваоца услуга. Стога, у поновном поступку тужени орган ће потпуно и правилно оценити све наводе жалбе тужиоца, потпуно и правилно утврдити чињенично стање, а нарочито одлучну чињеницу о томе да ли је корисник извршене услуге страно или домаће правно лице и донети ново на закону засновано решење уз правилну примену материјалног права. При том, тужени орган везан је правним схватањем и примедбама суда из ове пресуде, на основу одредбе члана 61. Закона о управним споровима.

Са изнетих разлога, налазећи да су основани наводи тужбе да је оспореним решењем повређен закон на штету тужиоца, Врховни суд Србије је, на основу одредбе члана 41. став 2. у вези члана 38. став 2. Закона о управним споровима, решио као у диспозитиву ове пресуде.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ СУДУ СРБИЈЕ У БЕОГРАДУ,

дана 9.3.2006. године, У.бр. 1051/04

Председник већа-судија

Љубодраг Пљакић, с.р.

Записничар

Јелена Тишма-Јовановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

МЂ