Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
У 5602/07
30.01.2008. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Србије у Београду у већу састављеном од судија: Олге Ђуричић, председника већа, Обрада Андрића и Томислава Медведа, чланова већа, са саветником Миланом Комленовићем, записничарем, одлучујући у управном спору по тужби тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против решења тужене Националне службе за запошљавање Републике Србије бр. 0031-10412-137/2007 од 23.05.2007. године, у предмету новчане накнаде, у нејавној седници већа одржаној дана 30.01.2008. године, донео је

П Р Е С У Д У

Тужба СЕ ОДБИЈА.

О б р а з л о ж е њ е

Оспореним решењем одбијена је, као неоснована, жалба тужиоца изјављена против закључка Филијале за град Београд број аа од 18.01.2007. године, којим је одбачен предлог тужиоца за понављање поступка окончаног решењем исте Филијале број аа од 24.06.2005. године, а којим је тужиоцу утврђен престанак права на новчана накнаду закључно са 10.06.2005. године у складу са одредбом члана 122. став 3. тачке 2. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености, због испуњавања услова за остваривање права на старосну пензију.

У тужби тужилац оспорава законитост решења туженог због погрешне примене материјалног права на штету тужиоца и у целости понавља наводе изнете у жалби поднетој против закључка првостепеног органа. Истиче да је погрешан закључак туженог органа изнет у образложењу решења од 23.05.2007. године да је правилно првостепени орган, који је обуставио накнаду решењем од 24.06.2005. године, утврдио да су испуњени услови из члана 122. став 3. тачке 2. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености и да су испуњени услови за пензију, као и да је то утврђено на основу увида у извод из радне књижице тужиоца, иако се према Закону о пензијском и инвалидском осигурању у стаж осигурања рачуна време које је осигураник провео на раду на основу којег је био обавезно осигуран и за који је плаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање, па да стаж за период времена за који није уплаћен допринос за ПИО тужиоцу се није могао рачунати у стаж осигурања. Наводи да је о томе да му стаж није уплаћиван тужилац обавештен од Републичког фонда ПИО самосталних делатности дана 10.02.2006. године. Стога сматра да нису били испуњени услови из члана 192. став 3. тачке 2. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености, односно да је испунио услов за старосну пензију, а имајући у виду наведено обавештење Републичког фонда за ПИО самосталних делатности од 10.02.2006. године, па предлаже суду да тужбу уважи и оспорено решење поништи.

У одговору на тужбу, тужени орган је остао при разлозима из образложења оспореног решења и предложио да суд тужбу одбије као неосновану.

По оцени навода тужбе, одговора на тужбу, као и разматрања свих списа предмета ове управне ствари, Врховни суд Србије је нашао:

Тужба није основана.

Из списа предмета и образложења оспореног решења се види да је тужиоцу решењем Филијале за град аа од 24.06.2005. године престало право на новчану накнаду закључно са 10.06.2005. године, због испуњавања услова за остваривања права на старосну пензију, а да тужилац на то решење није изјављивао жалбу већ је дана 23.02.2006. године поднео предлог за понављање поступка са захтевом да се настави исплата новчане накнаде која му је призната решењем Филијале Београд број аа од 25.02.2000. године, у трајању до запослења, или испуњавања услова за остваривање права на старосну пензију, почев од 08.04.1999. године. Надаље, у образложењу оспореног решења се наводи да је првостепени орган надлежан за решавање по предлогу за понављање поступка поступио у смислу члана 246. ЗУП-а и правилно нашао да нису испуњени услови из члана 239. став 1. тачке 1. наведеног Закона за понављање поступка, па је предлог тужиоца за понављање поступка, окончаног решењем првостепеног органа од 24.06.2005. године, одбацио као заснован на околностима које нису учињене вероватним.

Наиме, чланом 239. став 1. тачке 1. Закона о општем управном поступку прописано је да ће се поступак окончан решењем против кога нема редовног правног средства у поступку поновити ако се сазна за нове чињенице или се нађе или стекне могућност да се употребе нови докази који би сами или у вези са већ изведеним и употребљеним доказима, могли довести до другачијег решења да су те чињенице, односно докази били изнети или употребљени у ранијем поступку. У конкретном случају тужилац се није жалио на решење о престанку права на новчану накнаду, а уз предлог за понављање поступка је доставио потврду Републичког фонда за ПИО самосталних делатности од 10.02.2006. године, према којој надлежни носилац осигурања није признао стаж осигурања у Републици БиХ, па је, по налажењу суда, тужени орган правилно оценио да ова чињеница непризнавања стажа од надлежног носиоца осигурања није постојала у време вођења ранијег поступка, већ је настала накнадно, односно 10.02.2006. године када је тужилац обавештен од стране Републичког фонда за ПИО самосталних делатности дописом број I-184-233683 да носилац осигурања у БиХ није признао стаж, те да је првостепени орган правилно поступио када је закључком одбацио предлог тужиоца за понављање поступка, јер за то у моменту подношења предлога нису били испуњени услови.

Суд је ценио наводе изнете у тужби, па је нашао да ови наводи не могу довести до другачије оцене законитости оспореног решења, јер су и у жалби истицани, а у побијаном решењу потпуно и правилно оцењени, при чему је тужени орган оценио све околности и наводе изнете у жалби и за донету одлуку дао потпуне и јасне разлоге које у свему прихвата и овај суд.

Из изнетих разлога, Врховни суд Србије је, налазећи да оспореним решењем није повређен закон на штету тужиоца, на основу члана 41. став 2. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ" број 46/96), одбио тужбу као неосновану.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ СУДУ СРБИЈЕ У БЕОГРАДУ

Дана 30.01.2008. године, У. 5602/07

Записничар, Председник већа-судија,

Милан Комленовић, с.р. Олга Ђуричић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

РС