Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
У 6287/06
08.11.2007. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Љубодрага Пљакића, председника већа, Драгана Скока и Душанке Марјановић, чланова већа, са саветником Врховног суда Србије, Миланком Алкалај, као записничарем, одлучујући у управном спору по тужби тужиоца АА, ради поништаја решења Министарства одбране Управе за буџет и финансије Републике Србије Београд, инт. бр. 1170-2 од 20.09.2006. године, у правној ствари постављања на друго радно место, у нејавној седници већа, одржаној дана 08.11.2007. године, донео је

П Р Е С У Д У

Тужба СЕ ОДБИЈА.

О б р а з л о ж е њ е

Оспореним решењем одбијена је, као неоснована, жалба тужиоца, изјављена против решења начелника Рачуноводственог центра Министарства одбране, инт. бр. 1881-18 од 11. 08. 2006. године, којим је тужилац постављен на радно место «референта» у 3. Одсек (за контролу плата), у Рачуноводственом центру Министарства одбране, ВШС, ВЕС 63142, група и број бодова 05/716.

Тужилац тужбом у управном спору, оспорава законитост решења туженог органа наводећи као и у жалби да су решењима управних органа повређене одредбе члана 125. став 2. и 4. Закона о Војсци Југославије, као и одредбе члана 199. став 2. Закона о општем управном поступку, из разлога што првостепени орган није у ожалбеном решењу образложио које су то потребе службе налагале његово постављање на ново радно место, јер је до тада био постављен такође у Рачуноводственом центру на радном месту «референт» у 1. Одсеку (за контролу плата) 2. Одељења (за обрачун и контролу плата), РЦ МО, а коју повреду тужени орган није санкционисао доношењем оспореног решења. Истиче да је тужени орган повредио закон на његову штету, из разлога јер није ценио његове наводе из жалбе у смислу члана 235. став 2. Закона о општем управном поступку, а самим тим није у смислу члана 125. став 1. истог Закона поуздано ни утврдио све одлучне чињенице за законито коначно решење ове правне ствари. Предлаже да суд тужбу уважи и поништи оспорено решење.

Тужени орган у одговору на тужбу наводи да у свему остаје при разлозима изнетим у образложењу оспореног решења и предлаже да суд тужбу одбије као неосновану.

Испитујући законитост оспореног решења у границама захтева из тужбе, у смислу одредбе члана 39. став 1. Закона о управним споровима («Службени лист СРЈ», бр. 46/96), оценом навода у тужби, одговора на тужбу и списа предмета ове управне ствари, Врховни суд Србије је нашао:

Тужба је неоснована.

Правилно је по оцени Врховног суда Србије одлучио тужени орган када је, у поступку у коме није било повреде правила поступка, одбио жалбу тужиоца изјављену против првостепеног решења, прихватајући у свему као правилне разлоге изнете у образложењу првостепеног решења и налазећи да тим решењем није повређен закон на штету тужиоца.

Првостепени орган је ожалбено решење донео у складу са одредбама члана 125. став 2. и 4. Закона о Војсци Југославије («Службени лист СРЈ», бр. 43/94 и 3/02 и «Службени лист Србија и Црна Гора», бр. 07/05 и 44/05) и новом формацијом Рачуноводственог центра. Према наведеној одредби Закона о Војсци Југославије цивилно лице може у току рада да буде распоређено и на свако радно место које одговара његовој стручној спреми и занимању, ако то захтевају потребе службе и ако такав распоред не захтева промену места у коме ради, односно да ће се пре доношења акта о распоређивању на друго радно место цивилном лицу у Војсци омогућити да се изјасни о предстојећем распореду.

Из списа предмета и образложења оспореног решења произлази да је након извршених организацијско-формацијских промена у Министарству одбране и Војсци Србије прописана Одлуком министра одбране Републике Србије, стр. пов. 1365-1 од 18. 07. 2006. године, обједињена формација Рачуноводственог центра број 331.601 од 24. 07. 2006. године, којом је измењена организацијска структура РЦ МО у оквиру које је 1. Одсек (за контролу плата) у РЦ МО, 2. Одељењу (за обрачун и контролу плата), у РЦ МО постао самостални 3. Одсек (за контролу плата)у РЦ МО. У складу са тим извршено је постављење тужиоца – цивилног лица, које није захтевало промену места, у коме ради, а околност што је именовани одбио да се изјасни о постављењу које му је било омогућено оцењена је као околност која није од битног значаја у конкретном случају.

Врховни суд Србије је ценио и остале наводе тужиоца изнете у тужби, али је нашао да нису основани и да не могу довести до другачије оцене законитости оспореног решења.

На основу изложеног, налазећи да оспореним решењем није повређен закон на штету тужиоца, Врховни суд Србије је тужбу одбио као неосновану, одлучујући као у диспозитиву пресуде, на основу одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ СУДУ СРБИЈЕ У БЕОГРАДУ

Дана 08. 11. 2007. године, У. 6287/06

Записничар Председник већа – судија

Миланка Алкалај, с.р. Љубодраг Пљакић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

МЂ