Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20 и 10/23) Врховни суд је оценио да је ревизија тужиље основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу на неодређено време код туженог по основу уговора о раду од 29.07.2011. године на пословима ... на продајном месту у ... у улици ... број .. . Решењем туженог од 17.06.2013. године, тужиљи је отказан уговор о раду од 29.07.2011. године применом члана 179. тачка 2. и 3. Закона о раду и утврђено је да јој престаје радни однос 17.06.2013. године, односно даном достављања тог решења, а због тога што је својом кривицом учинила повреду радне обавезе и то злоупотребом на штету послодавца предвиђену чланом 25. Уговора о раду, јер је 29.05.2013. године око 10 часова напустила своје радно место и што је утврђено да од 29.05.2013. године није дошла на своје радно место, а да при том није доставила послодавцу обавештење о привременој спречености за рад и то у складу са чланом 103. став 1. Закона о раду.

Дана 29.05.2013. године тужиља је радила у првој смени, када је и отворила продајно место, а у 09 часова и 09 минута јавила се свом непосредном руководиоцу ББ који је око 10 часова дошао на продајно место и констатовао да су врата била закључена, укључени телевизори, па како се тужиља није вратила на радно место, позвао је два запослена, након чега су заједно ушли у просторије туженог, извршили сравњење благајне и наведени записник је достављен централи у Београду. Тужиља је у том периоду обављала послове одговорног благајника рачунополагача. У телефонском разговору, који је уследио након уласка запослених у просторије кладионице, тужиља је руководиоцу рекла да кључ може да преузме од њеног супруга. Како тужиља није дошла на посао ни 30.05.2013. године и није одговарала на позиве руководиоца, нити се јавила, руководилац је обавестио централу у Београду. Лекар – гинеколог коме се тужиља јавила 31.05.2013. године, констатовао је трудноћу и отворио трудничко боловање почев од 31.05.2013. године. У извештају о привременој спречености за рад од 24.06.2013. године је наведено да је привремено спречена за рад дана 31.05.2013. године, а у извештају о привременој спречености за рад од 24.06.2013. године наведено је да је привремено спречена за рад у периоду од 01.06.2013. године до 29.06.2013. године који је доставила факсом дана 25.06.2013. године на број који није број факса туженог. Тужиља је упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду од 31.05.2013. године примила на шалтеру поште дана 03.06.2013. године, на које разлоге се није изјаснила.

Тужиљи је престао радни однос 26.06.2013. године када је решење о отказу уговора о раду преузела са огласне табле, на којој је решење било истакнуто 17.06.2013. године у кладионици у којој је радила. Решењем Министарства рада, запошљавања и социјалне политике од 11.01.2014. године, одбијена је жалба туженог изјављена против решења инспектора рада Министарства рада, запошљавања и социјалне политике којим је одложено извршење отказа уговора о раду до доношења одлуке суда (са образложењем да је запосленој стављена на терет повреда радне обавезе која није утврђена чланом 25 уговора о раду, нити одредбом члана 50 Правилника о раду, с позивом и на одредбу чланан 187. став 1. Закона о раду). На основу обрачуна средстава за мај 2013. године утврђено је да је зарада тужиље у том месецу требало да износи 22.094,00 динара.

Првостепени суд је, имајући у виду утврђено чињенично стање пред тим судом, закључио да је оспорено решење о отказу уговора о раду незаконито с обзиром на то да је тужиља контактирала непосредно претпостављеног ББ дана 29.05.2013. године којом приликом га је обавестила да се не осећа добро, а дана 31.05.2013. године, по сазнању за трудноћу, предала истом лицу писмену потврду о отварању боловања, на који начин је послодавац обавештен како о привременој спречености за рад, тако и о постојању околности (трудноће) услед које се послодавцу изричито забрањује отказивање уговора о раду запосленом у смислу одредбе члана 187. став 1. Закона о раду. Зато је усвојен тужбени захтев, поништено као неказонито оспорено решење и обавезан тужени да тужиљи исплати износ од 132.564,00 динара применом члана 191. став 4. Закона о раду.

Другостепени суд је на чињенично стање утврђено пред тим судом након одржане расправе на основу члана 383. став 4. ЗПП, закључио да је тужбени захтев тужиље неоснован. Другостепени суд налази да је тужиља напустила радно место и неоправдано изостала са посла три радна дана узастопно, да о чињеници да је у другом стању није обавестила послодавца у року од три дана од тренутка када је напустила радно место (29.05.2013. године), нити је доставила одговарајуће потврде лекара о постојању околности о привременој спречености за рад (трудноћи) у року од 30 дана од дана престанка радног односа (26.06.2013. године), а извештај о привременој спречености за рад од 24.06.2013. године за дан 31.05.2013. године и извештај о привременој спречености за рад од 24.06.2013. године за период од 01.06.2013. године до 29.06.2013. године, доставила је факсом на број који није број факса туженог дана 25.06.2013. године, при чему је дана 03.06.2013. године примила упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду, на које разлоге се није изјаснила. Током поступка је утврђено да је тужиља била у другом стању у тренутку кад јој је престао радни однос, међутим према становишту другостепеног суда, у конкретном случају се не могу применити одредбе закона које се односе на посебну заштиту од отказа уговора у раду, с обзиром на то да тужиља није испоштовала рок од 30 дана од дана престанка радног односа за достављање одговарајуће потврде лекара о постојању околности које су предвиђене чланом 187. став 1. Закона о раду, због чега налази да је решење о отказу уговора о раду законито.

Такав закључак и правно становиште другостепеног суда за сада се не може прихватити. По оцени Врховног суда основани су ревизијски наводи тужиље да је због погрешне примене материјалног права од стране другостепеног суда чињенично стање остало непотпуно и погрешно утврђено.

Према одредби члана 187. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/2005...32/2013), који је био у примени у време отказа уговора о раду тужиље, за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду (став 1.), решење о отказу уговора о раду је ништаво ако је на дан отказа уговора о раду послодавцу било познато постојање околности из става 1. овог члана или ако запослени у року од 30 дана од дана пријема отказа обавести послодавца о постојању околности из става 1. овог члана и о томе достави одговарајућу потврду овлашћеног лекара или другог надлежног органа.

Имајући у виду наведену законску одредбу, у конкретном случају околност да ли је у року од 30 дана од дана пријема отказног акта од стране тужиље, туженом било познато да је одсуствовала са рада због трудноће, односно сазнање да је трудноћа разлог тужиљине спречености за рад и да ли је тужиља о томе доставила одговарајућу потврду овлашћеног лекара или другог надлежног органа, су релевантне чињенице од значаја за примену члана 187. Закона о раду.

При опредељењу да се пред другостепеним судом понове већ изведени докази, другостепени суд у складу са одредбом члана 383. став 4. ЗПП, заказује расправу пред другостепеним судом, позива странке, као и оне сведоке за које одлучи да се саслушају, ако сматра да је првостепени суд погрешно оценио изјаву странке и исказе поједниних сведока на којим доказима је засновао утврђење о каквој битној чињеници.

У конкретном случају другостепени суд је, у складу са својим овлашћењима, поново извео све доказе који су изведени у првостепеном поступку и непосредно саслушао тужиљу у својству парничне странке и сведока ББ. Иако суд није одредио на које околности изводи доказ саслушањем тужиље и наведеног сведока, из садржине њихових изјава произилази да су се пред судом изјашњавали управо на околности и чињенице које су битне за доношње одлуке и правилну примену одредбе члана 187. Закона о раду.

Другостепени суд није прихватио изјаву тужиље саслушане као странка у поступку у погледу места и времена обавештавања и достављања, односно предаје потврде о привременој спречености за рад непосредном руководиоцу ББ и тиме сазнању туженог о њеној трудноћи у законом предвиђеном року. Из садржине исказа саслушаног сведока ББ, произилази да је сазнао да је тужиља у другом стању 20-30 дана након дана када је тужиља напустила радно место, тако што је супруг тужиље у локалу (кладионици) у којој се налазио, оставио папир (дознаке) на сто и отишао, а на коме је био уписан датум после 20. јуна и односио се на то да се тужиљи одобрава боловање од 29.05.2013. године. Другостепени суд није прихватио у наведеном делу исказ сведока, а разлози на којима заснива оцену тог доказа је доследна тврдња сведока током целог поступка да од 29.05.2013. године никакав контакт са тужиљом није имао иако је звао телефоном, да му се она није јављала, те да се о пријему дознака и отварању боловању није прецизно изјашњавао, већ контрадикторно, имајући у виду навод да је дознаке примио 20 до 30 дана од дана када је напустила радно место, што би одговарало почетку јула 2013. године, а затим да је на дознакама био неки датум издавања после 20. јула (иако је према садржају исказа сведока на записнику о расправи пред другостепеним судом од 21.12.2022. године уписан навод „после 20. јуна“), при том имајући у виду да се дознаке издају приликом закључења боловања, услед чега налази да тужиља није доказала да је послодавац имао сазнања и да је доставила доказ о наведеним околностима у законом предвиђено року.

С обзиром на све наведено, изнет чињенично-правни закључак се не може прихватити. Наиме, и тужиља и сведок саслушани пред другостепним судом, изјаснили су се о предаји непосредном руководиоцу, односно пријему доказа о разлозима привремене спречености за рад (што је била уобичајна пракса код туженог). С тим у вези, уколико је тужиља напустила посао 29.05.2013. године, те да је од тада након 20- 30 дана непосредни руководилац (сведок) сазнао и предат му је доказ о привременој спречености за рад (извештај од 24.06.2013. године), а да је тужиљи радни однос престао 26.06.2013. године, то је другостепени суд пропустио да разјасни и утврди релевантне чињенице за правилно одлучивање у овој правној ствари, да ли је тужиља у року од 30 дана од дана пријема отказног акта обавестила послодавца и предала доказе о разлозима спречености за рад услед трудноће.

Осим тога, решење о отказу је засновано на чињеници напуштања радног места 29.05.2013. године, као повреди радне обавезе прописане чланом 25. Уговора о раду. Међутим, изостала је у потпуности и оцена да ли у понашању тужиље критичном приликом, одговара наведена одредба уговора о раду и прописане повреде радних обавеза релевантних за престанак радног односа, при том имајући у виду да другостепени суд налази да је неоправдано изостала са посла три радна дана узастопно, а да је тужиља указивала да је 30.05.2013. године по распореду имала слободан дан. Из изнетих разлога побијана одлука је морала бити укинута и предмет враћен другостепеном суду на поновно одлучивање.

У поновном поступку другостепени суд ће отклонити указане неправилности, имајући у виду и примедбе и налоге из решења Врховног касационог суда Рев2 1900/2016 од 04.05.2017. године и Рев2 1993/2018 од 27.02.2020. године по којима није поступљено, па ће правилном применом материјалног права донети нову и закониту одлуку.

Укинута је и одлука о трошковима поступка по жалби, јер зависи од исхода поступка по жалби.

На основу члана 416. став 2. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић