Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3384/24 од 12.09.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба првотужене и потврђена првостепена пресуда у првом, другом и четвртом ставу изреке пресуде. Ставом другим изреке, одбијен је захтев првотужене за накнаду трошкова другостепеног поступка као неоснован.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена Агенција за вођење спорова у поступку приватизације је изјавила благовремену ревизију, због погрешне примене материјалног права, са позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужиоци су дали одговор на ревизију.

Према одредби члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23-др.закон), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Другостепеном пресудом је правноснажно одлучено о захтеву тужилаца за утврђење потраживања на име новчане накнаде у висини од 200 евра по години стажа, која је утврђена Програмом реструктурирања Компаније „International CG“. Нижестепени судови су закључили да тужиоци имају право на новчану накнаду у висни од 200 евра по години стажа, која је утврђена Програмом реструктурирања, имајући у виду да је овим програмом предвиђено да запослени/бивши запослени компаније „International CG“ и зависних друштава која су основана од стране Компаније „International CG“ и „General export“ имају право на исплату предметне новчане накнаде уколико су држављани Републике Србије. Обавезе тужене Агенције за вођење спорова у поступку приватизације, за намирење претходно предметних потраживања тужилаца, засновано је на пропустима правног претходника Агенције за приватизацију у поступку спровођења надзора у поступку испуњења социјалног програма.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начину одлучивања и разлоге на којима су засноване одлуке нижестепених судова, Врховни суд налази да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања нити потреба за уједначавањем судске праксе. Основ одговорности Агенције за приватизацију се у одлуци која је предмет побијања, састоји у обавези да накнади штету насталу услед пропуштања да располаже средствима која су према програму реструктурирања била намењена за исплату тужиоцима, иако су та средства фактички била на одговарајућем наменском рачуну и постојало је одобрење за њихову даљу дистрибуцију према запосленима. Вештачењем је утврђена разлика између потраживања које тужиоци потражују и наплаћеног потраживања у стечајном поступку. Код таквог стања ствари, нема потребе за разматрањем правних питања, уједначавања судске праксе, нити новог тумачења права ни у вези са одредбом члана 23а Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, бр. 38/01...123/07). Према тој одредби прописана је садржина и природа социјалног програма који се закључује између субјекта приватизације и запослених, док се одговорност тужене Агенције за приватизацију не заснива на испуњењу тако уговорених обавеза, већ на засебном основу. Ревидент износи своје тумачење материјално-правних прописа којима је био уређен положај Агенције за приватизацију и њена одговорност за примену социјалног програма утврђеног програмом реструктурирања компанија, што не представља релевантан основ за изјављивање посебне ревизије. Позивање ревидента на другачију судску праксу нижестепених судова поводом истоврсних захтева усмерених према ревиденту, није од утицаја на дозвољеност ревизије као посебне, имајући у виду да су Врховни касациони суд и Врховни суд у већем броју одлука изнели свој став о одговорности Агенције за вођење спорова у поступку приватизације у поступку реструктурирања који је спроведен над Компанијама „International cg“ и „General export“, на ком становишту је и побијана другостепена одлука.

Из наведених разлога на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и нашао да ревизија није дозвољена.

Према одредби члана 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 24.12.2010. године. Највиша вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде износи 1.420.775,82 динара (тужбени захтев тужиље ВВ).

Имајући у виду да наведени новчани износ не прелази законом прописани цензус за дозвољеност ревизије у смислу цитиране одредбе члана 403. став 3. Закона о парничном поступку, Врховни суд је закључио да изјављена ревизија није дозвољена.

Из наведених разлога, применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке.

Захтев тужилаца за накнаду одговора на ревизију је одбијен, јер наведени трошкови нису били потребни за одлучивање у поступку по ревизији.

Председник већа – судија

Добрила Страјина с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић