Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени су благовремено изјавили ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду другостепеног суда на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23, у даљем тексту: ЗПП), Врховни суд је утврдио да је ревизија тужених дозвољена, али да није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Такође, у поступку пред другостепеним судом није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 383. став 3. ЗПП на коју се указује ревизијом, будући да је другостепени суд прихватио чињенично стање утврђено од стране првостепеног суда као правилно и потпуно, али је због погрешне примене материјалног права преиначио првостепену пресуду, у којој процесној ситуацији није у обавези да отвара расправу у смислу одредбе члана 383. став 3. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је 1988. године започела ванбрачну заједницу са сада покојним ГГ, братом тужених, која је трајала све до његове смрти 30.06.2016. године. Тужиља и покојни ГГ нису имали заједничку децу, а тужиља има сина из претходног брака који никада није живао са њима. У почетку је тужиља живела у ..., где је радила у фабрици „...“ до 1998. године, а затим је радила код различитих послодаваца до 2004. године. Зараду коју је остваривала, тужиља је трошила ради подмиривања потреба заједничког живота у ванбрачној заједници са покојним ГГ, који је све време живео са својом мајком на породичном имању у селу ..., код ..., где су држали стоку и бавили се пољопривредном. У периоду када је становала у ..., тужиља је долазила на имање свог ванбрачног партнера викендом, празницима и за време годишњег одмора, док је у сезони пољопривредних радовала долазила и чешће, узимајући боловање и одсуство са посла. Након смрти мајке тужених ДД 2004. године, тужиља је активније учествовала у радовима на имању и у вођењу домаћинства, а са својим ванбрачним партнером је почела да се бави продајом млечних производа у већим количинама. Тужиља је 2010. године прешла да живи на породично имање свог ванбрачног партнера у селу ... и њихова ванбрачна заједница је трајала све до његове смрти. Тужени су такође долазили на ово имање како би помагали у обављању сезонских послова и старали се о потребама своје мајке док је била жива. Тужиља и пок. ГГ су заједничким радом одржавали постојећи сточни фонд, који се развијао приплодом крава и телади. Продајом млечних производа и узгојем оматичених крава, ванбрачни партнери су остварили и право на премију за млеко и краве, чија је исплата вршена преко рачуна сада покојног ГГ као носиоца пољопривредног газдинства. Тужиља је из сточног фонда продала два телета, док је тужени ББ продао шест крава за укупан износ од 4.000 евра, а једну краву је поклонио ћерки тужене ВВ. У време смрти покојног ГГ, сточни фонд се састојао од осам крава расе „...“, два телета исте расе, једне кобиле и две свиње старости око 9 месеци, чија је тржишна вредност процењена на износ од 1.368.082,00 динара, према налазу и мишљењу вештака пољопривредне струке. Током трајања заједнице живота, тужиља и покојни ГГ су купили трактор марке „...“ по цени од 4.650 евра од продавца ЂЂ, о чему су закључи писани уговор о продаји робе 12.05.2010. године, у којем су обоје наведени као купци. Новац у износ од 4.600 евра су према признаници сачињеној истог дана 12.05.2010. године депоновали гаранту ЕЕ и том приликом су заједнички преузели трактор, који се и након смрти ГГ, налази у домаћинству породице ...

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио као неоснован тужбени захтев којим је тужиља тражила да се утврди њен сувласнички удео од 50% на сточном фонду преосталом након смрти њеног ванбрачног парнера, са становиштем да се не ради о заједничкој имовини стеченом радом ванбрачних партнера током трајања заједнице живота (и поред неспорне чињенице да је тужиља живела у ванбрачној заједници са братом тужених до његове смрт и да му је помагала у обављању послова везаних за одржавање пољопривредог домаћинства и сточног фонда у селу ...), већ да се ради о посебној имовина њеног ванбрачног парнера коју је он стекао наслеђем након смрти оца и мајке, будући да је сточни фонд породице ... већ био формиран у време заснивања ванбрачне заједнице тужиље са покојним ГГ, а да је одржаван и обнављан приплодом од постојећих животиња, који је исто у својини власника првобитног сточног фонда у смислу параграфа 260. Српског грађанског закона, на којем тужиља нија могла стећи право својине, па чак ни заједничким радом. Одлучујући о тужбеном захтеву којим је тужиља тражила утврђење права својине на предметном трактору, првостепени суд је применом правила о терету доказивања одбио овај тужбени захтев, сматрајући да тужиља није доказала своје наводе да је трактор купила средствима од позајмице које јој је дао син.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев утврђујући право сусвојине тужиље на преосталом сточном фонда, узимајући у обзир период стицања ове покретне имовине, са становиштем да су ванбрачни партнери кроз заједнички рад на пољопривредном домаћинству допринели одржавању и унапређењу сточног фонда, да су улагали заједничка новчана средства која су остварили продајом млечних производа, али и новчана средства која је тужиља остварила док је била у радном односу, те да сточни фонд иза смрти ванбрачног партнера тужиље представља заједничку имовину стечену радом током трајања заједнице живота на којој су тужиља и њен ванбрачни парнер постали сувласници са једнаким уделима, те да су стога тужени дужни да тужиљи солидарно исплате половину тржишне вредности овог сточног фонда, утврђене вештачењем на које странке нису имале примедбе. У погледу трактора као предмета тужбеног захтева, другостепени суд је такође утврдио право сусвојине тужиље од 50% на трактору, сматрајући да су тужиља и њен ванбрачни парнер по основу уговора о продаји који су закључили у својству купца, заједнички купили спорни трактор јер су заједнички исплатили цену и преузели трактор, док чињеница да ли је тужиља зајмом обезбедила средства за куповину трактора није од утицаја у ситуцаији када другостепени суд није прихватио да се ради о њеној посебној имовни, већ о заједнички стеченој имовини радом ванбрачних партнера у току трајања заједнице живота са једнаким доприносом у стицању.

По оцени Врховног суда, побијана другостепена пресуда заснована је на правилној примени материјалног права.

Према одредби члана 171. став 1. Породичног закона („Службени гласник РС“ бр. 18/2005, 72/2011-др.закон и 6/2015), имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину. Чланом 191. став 1. истог закона, прописано је да имовина коју су вабрачни партнери стекли радом у току трајања заједнице живота у ванбрачној заједници представља њихову заједничку имовину, док је ставом 2. прописано да се на имовинске односе ванбрачних партнера сходно примењују одредбе Породичног закона о имовинским односима супружника. Деобом заједничке имовине у смислу овог закона сматра се утврђење сувласничког, односно суповерилачког удела сваког супружника у заједничкој имовини, како је то прописано чланом 177. Породичног закона. Деоба заједничке имовине може се вршити за време трајања брака и после његовог престанка (члан 178); супружници могу закључити споразум о деоби заједничке имовине (споразумна деоба - члан 179), а ако супуржници не могу да се споразумеју о деоби заједничке имовине, деобу заједничке имовине врши суд (судска деоба) на основу одредбе члана 180. став 1. истог закона. Према ставу 2. овог члана сматра се да су удели супружника у заједичкој имовини једнаки, при чему већи удео једног супружника у стицању заједничке имовине зависи од његових остварених прихода, вођења послова у домаћинству, старања о деци, старања о имовини, те других околности од значаја за одржавање или увећање вредности заједничке имовине (став 3).

У конкретном случају, Врховни суд прихвата чињенично-правни закључак другостепеног суда да су сточни фонд и предметни трактор имовина која је стечена радом тужиље и пок. ГГ као ванбрачних партнера у току трајања њихове заједнице живота у ванбрачној заједници и да као таква представља њихову заједничку имовину са подједнаким уделима партнера у њеном стицању. Чињеница да је у моменту започињања њихове ванбрачне заједнице већ постојао одређени сточни фонд на имању породице ... не утиче на другачију одлуку суда у ситуацији када је утврђено да су тужиља и покојни брат тужених заједничким радом и средствима одржавали и увећавали постојећи сточни фонд приплодима од постојећих животиња. Уколико је приплод (прираст од стоке) стечен радом у току ванбрачне заједнице, он представља заједичку имовину ванбрачних партнера, макар је животиња од које потиче приплод искључиво власништво једног партнера. Ово стога што је утврђено да су у гајењу и подизању приплода стоке учестововала оба парнера, односно да је и тужиља својим радом подједнако доприносила томе. Правни однос ванбрачних партнера у погледу права власништва домаће животиње не може се разрешити по правном правилу да плод припада власнику матичне ствари јер су животиње које су предмет спора, чак и под претпоставком да потичу од сточног фонда постојећег пре заснивања заједнице живота тужиље и покојног брата тужених, узгајане заједничким радом и средствима у њиховој вабрачној заједници, а ванбрачна тековина се дели сразмерно доприносу ванбрачних парнерка, као и тековина супружника. Ово посебно ако се има у виду дужину трајања ванбрачне заједнице тужиље и покојног брата тужених (од 1988. године до 30.06.2016. године), па је живтно да је стока која је постојала на породичном имању породице тужених у време заснивања ванбрачне заједнице у међуврњмњну остарила и није више могла да се репродукује, због чега су продавали, а од нове стоке формирали сопствени сточни фонд.

Полазећи од одлуке да је сточни фонд који је постојао на имању породице ... у тренутку смрти тужиљиног ванбрачног партнера њихова заједничка имовина стечена радом у току трајања заједнице живота и да су подједнако доприносили у њеном стицању, вршећи деобу ове заједничке имовине утврђењем сувласничког удела тужиље од 50%, правилно је другостепени суд одлучио када је обавезао тужене у чијој је државини остао постојећи сточни фонд у моменту смрти ГГ, да исплати тужиљи спрам њеног удела процењену тржишну вредност тог фонда.

Врховни суд је ценио и остале наводе ревизије и нашао да не доводе у сумњу правилност и законитост правноснажне пресуде у побијаном делу одлуке о утврђењу брачне тековине тужиоца и тужене ЖЖ, за коју су дати правилни, јасни и потпуни разлози које прихвата и ревизијски суд.

Иако је тужиља тражила утврђење права својине на трактору који је предмет спора, а другостепени суд јој је признао право сусвојине са уделом од 50% такође по основу стицања у ванбрачној заједницу са покојним братом тужених, пропуштајући да у преосталом делу одбије тужбени захтев тужиље, овај пропуст другостепеног суда није од утицаја у ситуацији када тужиља није тражила доношење допунске пресуде, нити је изјавила ревизију против другостепене пресуде, а тужени ниједним ревизијским наводом не нападају одлуку другостепеног суда у погледу утврђеног права сусвојине тужиље на предметном трактору и њихове обавезе да јој исти предају у судржавину.

Из изложених разлога, Врховни суд је применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић