Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
У 2552/05
16.03.2006. година
Београд
У ИМЕ НАРОДА
Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: мр Јадранке Ињац, председника већа, Боривоја Буњевачког и Зоје Поповић, чланова већа, са саветником суда Гораном Јосифовим, као записничарем, решавајући у управном спору по тужби тужилаца: АА, ББ, ВВ, ГГ и ДД, које заступа пуномоћник АБ, против оспореног решења туженог Министарства за капиталне инвестиције Републике Србије – Рашког округа са седиштем у Краљеву, бр. 220-350-00101/2004-04 од 14.2.2005. године, у предмету израде урбанистичког пројекта, у нејавној седници већа одржаној дана 16.3.2006. године, донео је
П Р Е С У Д У
I Тужба тужиоца Мирић Милана из Трстеника СЕ ОДБИЈА.
II Тужба тужилаца ББ, ВВ, ГГ и ДД СЕ ОДБАЦУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореним решењем туженог органа одбијена је, као неоснована, жалба тужиоца АА изјављена против решења Одељења за урбанизам и комунално-стамбене послове Општинске управе општине Трстеник бр. 350-86/2004-04 од 01.11.2004. године, а којим се одбија његов захтев за израду урбанистичког пројекта за парцелацију кат. парцеле бр. аа КО ЂЂ (формирање кат. парцеле бр. вв површине од 11,44 ари).
Тужиоци поднетом тужбом побијају законитост оспореног решења туженог органа са свих законом прописаних разлога из чл. 10. ст. 1. тач. 1. и 3. Закона о управним споровима. У том смислу наводе да је парцелација кат. парцеле бр. аа КО ЂЂ, односно издвајање кат. парцеле бр. вв КО ЂЂ у површини од 11,44 ари тражено ради извршења решења о деекспропријацији, односно увођења у посед и уписа у катастар непокретности. Наиме, тужиоци у тужби објашњавају да је решењем о деекспрорпијацији поништено правноснажно решење Секретаријата за пољопривреду општине Трстеник од 24.12.1985. године којим је у корист општине Трстеник извршена експропријација кат. парцеле бр. 2914, те сматрају да је поништен правни основ за "утапање раније експроприсане парцеле вв у парцелу аа", са ког разлога су и поднели захтев за парцелацију. Даље наводе да су управни органи одбијајући њихов захтев потпуно занемарили чињеницу да из ситуационог плана произлази да се мање од 5% површине утапа у парцелу гг КО ЂЂ, која је "јавна површина" (улица). Предлажу да суд тужбу уважи и оспорено решење поништи.
Тужени орган у одговору на тужбу, остајући при разлозима из образложења оспореног решења предложио је да суд тужбу одбије.
Решавајући овај управни спор на основу чињеница утврђених у управном поступку у смислу одредбе чл. 38. ст. 1. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", бр. 46/96) и испитујући законитост оспореног решења у границама захтева из тужбе у складу са одредбом чл. 39. ст. 1. истог Закона, Врховни суд Србије је, оценом навода тужбе, одговора на тужбу и списа предмета ове управне ствари, нашао да је тужба неоснована.
Правилно је поступио тужени орган када је оспореним решењем одбио, као неосновану, жалбу тужиоца АА изјављену против првостепеног решења, налазећи да је то решење донето без повреде поступка као и да је засновано на правилно утврђеном чињеничном стању и правилној примени материјалног права. Ово стога што из списа предмета произлази да је првостепени орган, поступајући по његовом захтеву за израду урбанистичког пројекта за парцеларију кат. парцеле бр. аа, КО ЂЂ, утврдио да је према преиспитаном планском акту кат. парцела бр. аа обухваћена јавним грађевинским земљиштем, па како је јавно грађевинско земљиште простор за изградњу објеката чија изградња и коришћење је од општег интереса, у складу са прописима о експропријацији, то је захтев одбио. Наиме, у проведеном управном поступку је утврђено да површина од 11,44 ари представља некадашњу парцелу бр. вв, у КО ЂЂ, једним делом обухвата Ул. ____ (кат. парцелу бр. гг), а Одлуком о одређивању дела урбанистичког плана блока "__" у ЂЂ који се примењује до доношења новог урбанистичког плана ("Службени лист општине Трстеник", бр. 5/03) кат. парцела бр. гг је обухваћена јавним грађевинским земљиштем на коме се парцелација или препарцелација може вршити једино путем Регулационог плана, односно Плана детаљне регулације. Код овако утврђеног чињеничног стања, а како је одредбом чл. 61. ст. 1. Закона о планирању и изградњи ("Службени гласник РС", бр. 47/03) изричито прописано да се урбанистички пројекат израђује у складу са урбанистичким планом за потребе парцелације или препарцелације, као и за потребе спровођења урбанистичког плана, када је то планом предвиђено, то, по налажењу Врховног суда Србије, произлази да је у поступку, који је претходио доношењу ожалбеног решења од 01.11.2004. године, несумњиво утврђено да нису испуњени услови за израду урбанистичког пројекта за парцелацију кат. парцеле бр. аа КО ЂЂ. Стога је основана оцена туженог органа да је првостепено решење правилно и на закону засновано.
Код оваквог стања ствари, Врховни суд Србије је наводе тужбе оценио неоснованим јер овим наводима тужилац није довео у сумњу утврђено правно-релевантно чињенично стање које би било од утицаја на другачије решење ове управне ствари. Суд је посебно ценио навод тужбе да је к.п. бр. вв решењем надлежног органа враћена у поступку деекспропријације, (јер је решење о експропријацији од 24.12.1985. године, поништено) и да су управни органи "занемарили" да се само 5% те парцеле утапа у парцелу бр. гг, па је нашао да овај навод није од утицаја на другачију оцену законитости оспореног решења са већ довољно датих чињеничних и правних разлога у образложењу оспореног решења, које као правилне и на закону засноване у свему прихвата, са ког разлога је у односу на тужбу тужиоца АА одлучио као под ставом I диспозитива ове пресуде.
Суд је тужбу осталих тужилаца, ближе означених у уводу ове пресуде, одбацио, применом одредбе чл. 28. ст. 1. тач. 3. Закона о управним споровима, јер је одредбом чл. 12. истог закона изричито прописано да тужилац у управном спору може бити физичко лице, правно лице или друга странка ако сматра да јој је управним актом повређено неко право или на закону засновани интерес. Како наведени тужиоци као странке нису уопште учествовали у управном поступку који је претходио овом управном спору, то овај суд налази да исти не могу оспоравати законитост управног акта туженог органа јер је очигледно да се с тим актом не дира у њихова права или њихов на закону заснован интерес, са ког разлога је одлучено као у ставу II диспозитива ове пресуде.
Са изнетих разлога, налазећи да су неосновани наводи тужбе да је оспореним решењем повређен закона на штету тужилаца Врховни суд Србије је, применом одредбе чл. 41. ст. 2. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", бр. 46/96), решио као у диспозитиву ове пресуде.
ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ СУДУ СРБИЈЕ У БЕОГРАДУ
дана 16.3.2006. године, У. 2552/05
Записничар, Председник већа - судија
Горан Јосифов, с.р. мр Јадранка Ињац, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Мирјана Војводић
ИЈ