Врховни касациони суд је обавестио о седници већа Републичког јавног тужиоца, који, иако уредно обавештен, није приступио.

Поступајући по поднетом захтеву и испитујући побијане пресуде у смислу одредбе члана 266. став 1. Закона о прекршајима (''Службени гласник РС'' 101/05... 111/09), Врховни касациони суд је нашао:

Захтев је основан.

Републички јавни тужилац основано захтевом за заштиту законитости указује на то, да су пресуда Прекршајног суда у Београду 26 Пр.бр. 127743/13 од 10.05.2013. године и пресуда Вишег прекршајног суда 16 Прж.бр. 18638/13 од 16.09.2013. године донете уз битне повреде одредаба прекршајног поступка из члана 234. став 1. тачка 15. Закона о прекршајима и уз повреду материјалног права из одредбе члана 235. став 1. тачка 5. Закона о прекршајима. Ово стога, што су разлози дати у образложењу првостепене пресуде нејасни у погледу заштитне мере и казнених поена, односно кумулативно изреченим казненим поенима и заштитној мери забране управљања моторним возилом окривљеном у ситуацији када је у првостепеном поступку правилно утврђено да је окривљени на предњем седишту превозио дете млађе од 12 година у крилу сувозача, што је обележје прекршаја из члана 331. став 1. тачка 3. у вези члана 31. Закона о безбедности саобраћаја на путевима (''Службени гласник РС'' 41/09... 101/11). Како је само вожење детета на предњем седишту прекршај, за који је окривљеном изречена казна, изречени су му и казнени поени и заштитна мера забране управљања возилом, нејасно је зашто је првостепени прекршајни суд применом одредаба члана 336. став 4. и члана 338. став 1. тачка 2. Закона о о безбедности саобраћаја на путевима, увећао предвиђени број казнених поена и кумулативне мере забране управљања моторним возилом у ситуацији када је прекршај извршен самим вожењем детета млађег од 12 година на предњем седишту, при чему нису испуњени услови из одредбе члана 338. став 1. тачка 2. Закона за изрицање кумулативне мере забране управљања моторним возилом, ни за увећање броја казнених поена на основу одредбе члана 336. став 4. Закона, јер је у првостепеном поступку несумњиво утврђено да возач у тренутку извршења прекршаја није држао дете у крилу. Пропуштајући да наведе разлоге за одлучивање као у изреци првостепене одлуке, првостепени прекршајни суд је учинио наведене битне повреде правила поступка и повреду материјалног права, а другостепени прекршајни суд, одлучујући о жалби окривљеног, ову битну повреду, односно повреду прекршајног материјалног права није отклонио, чиме је поступио супротно одредби члана 241. Закона о прекршајима и тиме и сам учинио исту битну повреду одредаба Закона о прекршајима.

Са изнетих разлога, Врховни касациони суд је нашао да је поднети захтев основан, па је, на основу одредбе члана 266. став 3. Закона о прекршајима, одлучио као у изреци пресуде, с тим што је у поновном поступку првостепени прекршајни суд дужан да поступи по одредби члана 269. овог закона.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ КАСАЦИОНОМ СУДУ дана 10.04.2014. године, Прзз 40/2013

Записничар                                                                             Председник већа – судија

Весна Мраковић,с.р.                                                           Олга Ђуричић,с.р.