Врховни касациони суд је, у смислу члана 488. став 1. ЗКП-а, након достављања захтева за заштиту законитости поднетог од стране браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу, одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП-а, о којој није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, налазећи да није неопходно њихово присуство на седници већа те да није од значаја за доношење пресуде, на којој седници је размотрио списе предмета са одлукама против којих је захтев поднет, те је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног није основан.

Неосновано се у захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног Г.Г. наводи да је у редовном кривичном поступку учињена повреда одредбе члана 438. став 1. тачка 8) и 9) ЗКП-а наводима да се идентитет оптужног акта и саме пресуде у погледу бића кривичног дела увреде битно разликује, „јер није решен предмет оптужбе већ нешто сасвим друго, па је тиме и оптужба прекорачена“. По наводима у захтеву, оптужни акт говори о једном сасвим другом следу догађаја од пресуде.

Међутим, Врховни касациони суд налази да је окривљени суштински оглашен кривим за идентичне пропусте и радње које су му на терет стављене оптужним актом приватног тужиоца, те да је насупрот ставу одбране, изреком пресуде чињенични опис прилагођен чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, за шта је суд овлашћен, те да је предмет оптужбе у потпуности решен и да оптужба није прекорачена, односно да у редовном кривичном поступку суд није поступао противно одредби члана 438. став 1. тачка 8) и тачка 9) ЗКП-а.

Осим тога, по налажењу Врховног касационог суда, бранилац окривљеног наведене правноснажне пресуде неосновано побија и због повреде закона из члана 439. тачка 1) ЗКП-а, јер дело за које се окривљени гони није кривично дело, уз образложење да се окривљени практично бранио од могућности да страда од ловаца који незаконито лове у близини мањој од 200м, од стамбеног објекта - салаша, терајући ловце и практично бранећи свој живот.

Међутим, Врховни касациони суд налази да првостепена и другостепена пресуда не садрже повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП-а, с`озбиром да је првостепени суд након што је на главном претресу извео доказе, на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио кривичнии закон налазећи да се у радњама окривљеног стичу сва битна обележја кривичног дела за које је оглашен кривим - увреда из члана 170. став 1. КЗ.

Како су наведене повреде закона из члана 438. став 1. тачка 8) и 9) ЗКП-а и члана 439. тачка 1) ЗКП-а истицане у поступку по редовном правном леку, Врховни касациони суд прихватајући разлоге жалбеног суда, на исте упућује у смислу члана 491. став 2. ЗКП-а.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 30. став 1. Закона о уређењу судова, те применом одредбе члана 491. став 1. ЗКП-а, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                            Председник већа-судија,

Олгица Козлов, с.р.                                                                                                 Драгиша Ђорђевић, с.р.