Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 334/14 од 24.03.2015. године, одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених Г.Г. и Д.М. и жалба окривљеног Д.М. лично, а првостепена пресуда је потврђена.

Против ових пресуда захтев за заштиту законитости благовремено су изјавили:

- бранилац окривљеног Г.Г., адвокат М.Т., због повреда закона из члана 74. ЗКП, члана 439. тачка 2) ЗКП и члана 427. став 5. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд укине наведене пресуде и предмет врати на поновно одлучивање првостепеном суду или да укине другостепену пресуду и предмет врати том суду на поновно одлучивање или да преиначи првостепену пресуду и окривљеног ослободи од оптужбе, као и да у смислу члана 488. став 3. ЗКП, одложи извршење казне окривљеном;

- бранилац окривљеног Д.М., адвокат Д.Ж. по основу члана 482, 483. и 485. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев и укине другостепену пресуду и предмет врати другостепеном суду на поновно одлучивање.

Врховни касациони суд је доставио захтев за заштиту законитости бранилаца окривљених Републчиком јавном тужиоцу кога није обавестио о седници већа као ни браниоце окривљених налазећи да њихово присуство не би било од значаја за доношење одлуке, у смислу члана 488. став 2. ЗКП, па је одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП, на којој је размотрио списе предмета са пресудама против којих су захтеви поднети, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Бранилац окривљеног Г.Г. у захтеву за заштиту законитости истиче да је окривљени Г.Г., правноснажном пресудом оглашен кривим и осуђен за кривично дело превара у покушају из члана 208. став 1. у вези члана 30. Кривичног законика, тако да нижестепени судови нису прихватили правну оцену дела дату од стране овлашћеног јавног тужиоца да је окривљени извршио кривично дело изнуда из члана 214. став 2. у вези става 1. у вези члана 33. КЗ, при том занемарујући одредбу члана 420. став 1. ЗКП, којом је императивно прописано да се пресуда може односити само на лице које је оптужено и само на дело које је предмет оптужбе садржано у поднесној или на главном претресу измењеној или проширеној оптужници, који принцип је према ставу браниоца окривљеног, побијаним пресудама грубо повређен, јер је изрека првостепене пресуде проширена основном радњом да је окривљени Г.Г. довео у заблуду оштећене да он може да учини да Б.С. изађе из притвора, што према наводима захтева, указује да је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе примењен закон који се није могао применити – члан 208. став 1. Кривичног законика, те да је на тај начин побијаним правноснажним пресудама на штету окривљеног повређен кривични закон из члана 439. тачка 2) ЗКП.

Врховни касациони суд је изнете наводе захтева браниоца окривљеног Г.Г., оценио као неосноване. Ово стога јер из чињеница и околности наведених у изреци првостепене пресуде – да је окривљени Г.Г. заједно са окривљеним Д.М., у намери да прибави себи противправну имовинску корист лажним приказивањем чињеница да ће против Б.С., који се налази у притвору КПЗ Сремска Митровица, због сумње да је починио кривично дело силовање из члана 188. став 1. КЗ, на штету Д.Ш., изнети доказе који му иду на штету, те да ће С.Б. остати у притвору, а његови родитељи и малолетна ћерка га неће видети најмање десет година, покушао да доведе у заблуду оштећене, да на штету своје имовине предају новац у износу од 5.000,00 динара и то на начин описан у цитираном делу изреке пресуде, произлазе сва законска обележја кривичног дела превара у покушају из члана 208. став 1. у вези члана 30. КЗ, за које је окривљени оглашен кривим правноснажном пресудом. Поред тога, описане радње извршења предметног кривичног дела суштински се не разликују од радњи кривичног дела изнуда из члана 214. став 2. у вези става 1. у вези члана 33. КЗ, описаних у диспозитиву оптужног акта надлежног јавног тужиоца, а суд је те радње с обзиром на утврђено чињенично стање на главном претресу уподобио са правном квалификацијом, имајући при том у виду да суд није везан за предлоге тужиоца у погледу правне квалификације кривичног дела у смислу члана 420. став 2. КЗ. Из изнетих разлога захтев браниоца окривљеног Г.Г. у делу којим се истиче да је правноснажна пресуда донета уз учињену повреду Кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП је оцењен као неоснован.

У захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног Г.Г. истиче се и то да је правноснажном пресудом повређена одредба члана 427. став 5. ЗКП, јер браниоцу окривљеног, адвокату С.Ж. није достављена првостепена пресуда. Како повреда Закона из члана 427. став 5. ЗКП, чланом 485. став 4. ЗКП, није прописана као разлог због којег окривљени може поднети захтев за заштиту законитости, то је захтев браниоца окривљеног Г.Г. у погледу изнетих навода оцењен као недозвољен.

Бранилац окривљеног у захтеву указује да је наведеним правноснажним пресудама учињена повреда члана 74. ЗКП, без навођења разлога.

Врховни касациони суд је приликом одлучивања о захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног везан разлозима (члан 485. став 1. у вези става 4. ЗКП), делом и правцем побијања који су истакнути у захтеву за заштиту законитости, како је то изричито прописано чланом 489. став 1. ЗКП, што значи да суд одлучујући о овом ванредном правном леку, уколико истакнуте повреде закона нису конкретизоване, нема законских овлашћења да по службеној дужности тумачи и оцењује у чему се састоји наведена повреда закона. Код напред наведеног Врховни касациони суд је нашао да захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Г.Г. у овом делу нема законом прописан садржај у смислу члана 484. ЗКП.

Бранилац окривљеног Д.М. у захтеву за заштиту законитости наводи да је изрека првостепене пресуде неразумљива што представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП, као и да су разлози побијаних пресуда противречни којим наводима се указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП. Имајући у виду да цитиране повреде закона нису дозвољени разлози за подношење овог ванредног правног лека од стране окривљеног преко браниоца, то је захтев браниоца окривљеног Д.М., у овом делу оцењен као недозвољен.

Поред тога, у захтеву за заштиту законитости бранилац окривљеног Д.М. истиче да правноснажном пресудом чињенично стање није правилно и потпуно утврђено и да током поступка није утврђена нити доказана намера окривљеног Д.М. да било кога превари, нити да оствари било какву имовинску корист, посебно када се има у виду одбрана окривљеног Г.Г. којом признаје извршење кривичног дела преваре и не терети окривљеног Д.М.

С обзиром на то да се изнетим наводима захтева браниоца окривљеног М.Д. правноснажна пресуда побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, што није дозвољен разлог због којег окривљени може поднети захтев за заштиту законитости у смислу члана 485. став 4. ЗКП, то је захтев браниоца окривљеног и у овом делу оцењен као недозвољен.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП и члана 487. став 1. тачка 2) и 3) ЗКП, одлучио као у изреци пресуде.

Записничар – саветник                                                                                 Председник већа - судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                Јанко Лазаревић,с.р.