Против ових правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости благовремено је поднео бранилац окривљеног Ж.И., адвокат З.В., због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд преиначи наведене пресуде и окривљеног на основу члана 423. став 1. ЗКП, ослободи од оптужбе да је извршио кривично дело увреда из члана 170. став 1. КЗ и приватног тужиоца обавеже да окривљеном надокнади трошкове кривичног поступка у износу од 102.000,00 динара по адвокатској тарифи у року од 15 дана од пријема одлуке.

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Републичком јавном тужиоцу кога није обавестио о седници већа као ни браниоца окривљеног налазећи да њихово присуство не би било од значаја за доношење одлуке у смислу члана 488. став 2. ЗКП, па је одржао седницу већа у смислу члана 490. ЗКП, у којој је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, те је по оцени навода у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Ж.И. је неоснован.

Бранилац окривљеног Ж.И. у захтеву за заштиту законитости истиче да је одредбом става 4. члана 170. КЗ одређено да се неће казнити учинилац за дело из става 1. до 3. тог члана, ако је излагање дато у оквиру озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком делу, у вршењу службене дужности, новинарског позива, политичке делатности, у одбрани неког права или заштити оправданих интереса, ако се из начина изражавања или других околности види да то није учинио у намери омаловажавања, на који начин је овом одредбом прописан основ искључења постојања наведеног кривичног дела. Како у конкретном случају изрека првостепене пресуде не садржи намеру омаловажавања као субјективан елемент бића кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ, то према становишту браниоца у радњама окривљеног Ж.И. не постоје законска обележја кривичног дела увреда из члана 170. став 1. КЗ, за које је оглашен кривим правноснажном пресудом, а којим наводима се, по оцени овог суда, указује да је правноснажном пресудом на штету окривљеног повређен кривични закон из члана 439. тачка 1) ЗКП.

Изнете наводе захтева браниоца окривљеног Ж.И., Врховни касациони суд оцењује као неосноване.

Ово стога, јер из чињеница и околности којима је у изреци првостепене пресуде описан субјективан однос окривљеног према извршеном кривичном делу – „при чему је био свестан да изнетим речима вређа приватног тужиоца, па је то и хтео, а био је свестан да је његово дело забрањено“, као и самог начина изражавања окривљеног, произлази да је цитирана изјава изнета у намери омаловажавања приватног тужиоца.

Према томе, иако у кривичном опису предметног кривичног дела датом у изреци првостепене пресуде није формално означено да је окривљени инкриминисане речи изрекао у намери омаловажавања, по налажењу овог суда, ово субјективно обележје предметног кривичног дела произлази из наведене формулације субјективног односа окривљеног према извршеном делу, као и садржине изјаве окривљеног.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд налази да се захтевом браниоца окривљеног правноснажне пресуде неосновано побијају због повреде кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП.

Из изнетих разлога, а на основу члана 491. став 1. ЗКП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                             Председник већа-судија

Весна Веселиновић,с.р.                                                                                        Јанко Лазаревић,с.р.