Против наведене пресуде тужени су благовремено изјавили ревизије због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављених ревизија на основу наведене законске одредбе, па је утврдио да оне нису дозвољене.

Наиме, према одредби члана 404. ЗПП ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе као и ако је потребно ново тумачење права.

У конкретном случају по оцени Врховног касационог суда није одступљено од судске праксе, нити је потребно ново тумачење права и разматрање правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Указивањем у ревизији друготужене на погрешну примену правила о терету доказивања, у суштини се оспорава утврђено чињенично стање у конкретној парници, из којих разлога се ревизија, као ванредно правно средство, не може изјавити. То се чини и ревизијом првотуженог, којом се поред тога неосновано указује да је он носилац права располагања на становима који су у посебном правном статусу – категорије службено- настојничких станова. Према устаљеној судској пракси Јавно предузеће за стамбене услуге може да изврши пренамену настојничког стана и дозволи његов откуп само ако је власник стана или носилац права располагања на њему, а не и кад му је стан дат на управљање. (Врховни суд Србије Рев 2614/02). Пресуда Врховног суда Србије Рев 1717/08 од 17.10.2007. године, на коју се указује у ревизији заступника првотуженог односи се на парницу за накнаду нематеријалне штете физичком лицу и није ни у каквој вези са предметом спора у овој парници. Решење Врховног касационог суда Рев 450/11 од 18.05.2011. године, на које се такође указује у ревизији, као пример различитог поступања суда, донето је у предмету који се у погледу одлучних чињеница разликује од ситуације у овој парници. У том предмету, у коме Врховни касациони суд није прихватио одлучивање о ревизији тамо тужилаца, као изузетно дозвољеној, утврђено је да је стамбено предузеће имало право располагања спорним настојничким станом, за разлику од чињеничног стања утврђеног у овој парници. У конкретној парници утврђено је да је тужилац власник стана који је дат првотуженом на основу раније важећих прописа и који је стан дао на коришћење као настојнички, чиме није стекао право располагања на конкретном стану, због чега се у погледу промета тог стана и откупа не могу применити одредбе Одлуке о начину и условима за коришћења службених настојничких станова и службених просторија у стамбеним зградама, на које се у ревизији указује.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије у овом делу на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, па је нашао да ревизија тужених није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Имајући у виду да је тужба поднета 12.06.2012.године, а на рочишту од 07.02.2013. године утврђена вредност спора од 500.000,00 динара, која не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, Врховни касациони суд је применом члана 413. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Љубица Милутиновић,с.р.