Пресудом Апелационог суда у Нишу 17Кж1.бр.609/16 од 21.09.2016. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног Алија Бајрами и потврђена је пресуда Вишег суда у Врању 3К.64/15 од 11.03.2016. године.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног Алија Бајрами - адвокат Горан Деспотовић, због повредe закона из члана 439. ЗКП и битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 10) раније важећег ЗКП (пресуда се заснива на доказима на којима се по закону не може заснивати), с тим што је очигледно да се питање битне повреде одредаба кривичног поступка тиче сада важећег ЗКП, односно члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, имајући у виду време извршења кривичног дела и време предузимања посебних доказних радњи чија се законитост оспорава, а из образложења захтева произилази да се првостепена пресуда побија и због повреде закона из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд преиначи правноснажне пресуде Вишег суда у Врању 3К.64/15 од 11.03.2016. године и Апелационог суда у Нишу 17Кж1.бр.609/16 од 21.09.2016. године тако што ће окривљеног Алија Бајрами ослободити од оптужбе за предметно кривично дело или да наведене пресуде укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован у делу који се односи на повреду закона из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, док је у осталом делу недозвољен.

Указујући на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, бранилац окривљеног у захтеву истиче да се побијане пресуде заснивају на незаконитим доказима и то на наредби судије за претходни поступак Вишег суда у Врању о тајном праћењу и снимању окривљеног Кпп.бр.243/15 од 03.09.2015. године, наредби судије за претходни поступак Вишег суда у Врању за вршење симулованог давања мита према окривљеном Кпп.бр.239/15 од 28.08.2015. године, извештају о тајном праћењу и снимању и извештају о садржају комуникације МУП-а РС Служба за специјалне истражне методе Одељење за експлоатацију и презентацију 03/4-8 стр.пов.бр.428/15 од 22.09.2015. године, обзиром да су ови докази произашли из незаконитог поступања Службе унутрашње контроле полиције и судије за претходни поступак, као и оштећеног. Наиме, наредба судије за претходни поступак за тајно праћење и снимање окривљеног је незаконита из разлога јер је иста супротна одредби члана 173. ЗКП, јер тајно аудио снимање није могао да врши оштећени АА, а посебно не на начин који није ни одређен.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног се, по оцени Врховног касационог суда, не могу прихватити као основани, из следећих разлога:

Пре свега, наредба судије за претходни поступак Вишег суда у Врању Кпп.пов.бр.243/15 од 03.09.2015. године, као и посебна доказна радња тајно праћење и снимање окривљеног која је извршена на основу те наредбе, не представља незаконит доказ и на истој се може заснивати пресуда. Ово са разлога јер из саме наредбе произилази да је иста образложена и да садржи све елементе прописане одредбом члана 172. став 2. ЗКП, те имајући у виду да је сходно члану 173. ЗКП наредбу о тајном праћењу и снимању окривљеног извршавала полиција преко оштећеног, тачније оштећени АА под надзором и контролом овлашћених службених лица МУП-а РС Сектора унутрашње контроле полиције.

Поред тога, по оцени овога суда, неосновани су и наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног у делу у којем се истиче да незаконит доказ представља и наредба судије за претходни поступак Вишег суда у Врању за вршење симулованог давања мита према окривљеном Кпп.пов.бр.239/15 од 28.08.2015. године, из разлога јер је иста донета супротно одредбама чланова 175. и 176. ЗКП, као и посебне доказне радње обзиром да је исту извршавао АА који по мишљењу одбране не може представљати овлашћено лице полиције и других органа наведених у закону, те да у наредби није наведено за коју конкретно радњу оштећени даје новац и да иста не садржи износ новца који ће се обележити.

Наиме, исти наводи о битној повреди одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП били су предмет разматрања Апелационог суда у Нишу који је поступао по жалби браниоца окривљеног Алија Бајрами изјављеној против пресуде Вишег суда у Врању 3К.64/15 од 11.03.2016. године. Апелациони суд у Нишу као другостепени је ове наводе оценио неоснованим и о томе на страни 2 пресуде 17Кж1.бр.609/16 од 21.09.2016. године изнео јасне и аргументоване разлоге, које Врховни касациони суд у свему прихвата као правилне, те у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на ове разлоге и упућује.

Како је одредбом члана 176. став 1. ЗКП предвиђено да наредбу о закључењу симулованих послова извршава, по правилу, овлашћено лице полиције, Безбедносно-информативне агенције или Војнобезбедносне агенције, а ако то захтевају посебне околности случаја и друго овлашћено лице, то дакле, и по налажењу Врховног касационог суда, из цитиране законске одредбе јасно произилази да ову наредбу може извршавати и друго овлашћено лице ако то захтевају посебне околности случаја. Поред тога, наведена наредба садржи све елементе прописане одредбом члана 175. став 2. ЗКП, а наводи браниоца да је наредба формулисана тако да фактички овлашћује оштећеног да подстрекава окривљеног на извршење кривичног дела представљају произвољан закључак браниоца окривљеног.

Такође, по оцени овога суда, неосновани су и наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног у делу у којем се истиче да незаконите доказе представљају и извештај о тајном праћењу и снимању окривљеног и извештај о садржају комуникације МУП-а РС Служба за специјалне истражне методе Одељење за експлоатацију и презентацију 03/4-8 стр.пов.бр.428/15 од 22.09.2015. године, из разлога јер су сачињени на основу тајног праћења и снимања окривљеног које је извршено супротно одредбама чланова 171. и 172. ЗКП, а осим тога нејасно је ко је вршио превод аудио записа о коме је сачињен наведени извештај о садржају комуникације и зашто је исти коришћен као доказ, а није репродукован снимљени разговор између окривљеног и оштећеног на ЦД-у.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног су неосновани из разлога јер су извештај о примени посебне доказне радње тајно праћење и снимање окривљеног МУП-а РС СУКП Одељење за криминалистичко- оперативне послове 05/2 бр.6405/С15 од 28.09.2015. године и извештај о садржају комуникације МУП-а РС Служба за специјалне истражне методе Одељење за експлоатацију и презентацију 03/4-8 стр.пов.бр.428/15 од 22.09.2015. године резултат законито спроведене посебне доказне радње тајно праћење и снимање окривљеног која је извршена у свему у складу са одредбама чланова 171, 172. и 173. ЗКП. Даље, у погледу извештаја о садржају комуникације ради се заправо о транскрипту комуникације који је заједно са 1 ЦД-ом са аудио записом од 10.09.2015. године и извештајем о примени посебне доказне радње тајно праћење и снимање окривљеног достављен судији за претходни поступак Вишег суда у Врању дописом МУП-а РС СУКП 05/2 број: 6405/15 од 28.09.2015. године, а што је у складу са одредбом члана 173. став 2. у вези члана 170. став 1. и 3. ЗКП, при чему из списа предмета произилази да се странке нису противиле извођењу доказа читањем транскрипта разговора, нити су током поступка предлагале преслушавање наведеног аудио записа.

Имајући у виду да, по оцени Врховног касационог суда, наредбе судије за претходни поступак Вишег суда у Врању о тајном праћењу и снимању окривљеног Кпп.пов.бр.243/15 од 03.09.2015. године и за вршење симулованог давања мита према окривљеном Кпп.пов.бр.239/15 од 28.08.2015. године, као и посебне доказне радње спроведене на основу тих наредби, те извештај о примени посебне доказне радње тајно праћење и снимање окривљеног МУП-а РС СУКП Одељење за криминалистичко-оперативне послове 05/2 бр.6405/С15 од 28.09.2015. године и извештај о садржају комуникације МУП-а РС Служба за специјалне истражне методе Одељење за експлоатацију и презентацију 03/4-8 стр.пов.бр.428/15 од 22.09.2015. године, представљају законите доказе на којима се пресуда може заснивати, то су из наведених разлога неосновани наводи браниоца окривљеног којима се указује да је извођењем ових доказа учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП.

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног у осталом делу одбачен је као недозвољен.

Наиме, бранилац окривљеног у осталом делу захтева истиче да је изрека првостепене пресуде неразумљива, јер је нејасно за коју службену радњу коју би морао извршити је окривљени примио, односно захтевао корист у износу од 200 тј. 150 евра, а да не би исту извршио, а што би по налажењу овога суда представљало битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП. Како ова повреда не представља законски разлог због којег је у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљеном и његовом браниоцу због повреде закона, то је у овом делу захтев браниоца окривљеног оцењен као недозвољен.

Поред тога, бранилац окривљеног као разлог за подношење захтева за заштиту законитости истиче и повреду кривичног закона из члана 439. ЗКП, при чему не прецизира која конкретно тачка члана 439. ЗКП је у питању, већ само наводи „да је примењен закон који се у конкретном случају није могао применити“, а што би представљало повреду кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП. Међутим, како бранилац само формално означава повреду закона због које је подношење захтева дозвољено окривљеном, док у образложењу захтева уопште не наводи у чему се повреда закона тачно састоји, то је стога и овај разлог недозвољен.

Са изнетих разлога, налазећи да побијаним пресудама није учињена повреда закона на коју се неосновано указује захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног Алија Бајрами - адвоката Горана Деспотовића, Врховни касациони суд је на основу члана 491. став 1. ЗКП захтев у односу на повреду закона наведену у изреци одбио као неоснован, док је у осталом делу на основу члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП и члана 485. став 4. ЗКП захтев одбацио као недозвољен и одлучио као у изреци пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                       Председник већа-судија

Снежана Лазин,с.р.                                                                                                           Невенка Важић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић