Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 3378/14 од 30.04.2015. године, наведена првостепена пресуда је преиначена у усвајајућем делу и делу одлуке о парничним трошковима тако што је одбијен тужбени захтев тужиље у делу којим је тужени обавезан да јој исплати износ од 603.848,22 динара са законском затезном каматом од 11.03.2014. године до исплате, на име изгубљене зараде за период од фебруара 2009. године до 21.06.2012. године, па је тужиља обавезана да туженом на име накнаде трошкова поступка исплати 50.615,37 динара у париционом року. У преосталом делу првостепена пресуда је потврђена и одлучено да свака странка сноси своје трошкове другостепеног поступка, а одбијен је захтев тужиље за ослобађање од плаћања такси у жалбеном поступку.

Против наведене правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Бавећи се пре свега оценом дозвољености ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија дозвољена у делу у којем је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и одлучио о захтевима странака, на основу новелираног члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11, 55/14).

Међутим, ревизија тужиље није дозвољена у делу којим је другостепени суд потврдио првостепену пресуду (у одбијајућем делу тужбеног захтева) јер је у том делу изјављена против пресуде против које се по закону не може поднети у смислу члана 403. став 3. ЗПП, с обзиром да вредност предмета спора побијаног дела од 199.227,17 динара, очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе (тужба је поднета у овој правној ствари дана 21.06.2012. године).

Из овог разлога је Врховни касациони суд на основу члана 413. ЗПП, одлучио као у ставу трећем изреке ове одлуке.

Испитујући правилност побијане одлуке у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиље основана, због погрешно примењеног материјалног права. Доношењем побијане пресуде другостепени суд није учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а није учинио ни битну повреду из члана 374. став 1. на коју се ревизијом паушално указује.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је повређена у саобраћајној, незгоди која се догодила 15.04.2003. године када је на њу као пешака „налетело“ путничко возило осигурано код туженог. Због претрпљених тешких телесних повреда које је задобила том приликом, тужиља је претрпела нематеријалну штету због умањења животне активности од 30%, претрпљених физичких болова, страха и наружености, по ком основу јој је правноснажном пресудом Општинског суда у Новом Саду П 2340/04 од 11.10.2004. године, досуђена новчана накнада у одређеној висини, којом је утврђена и подељена одговорност тужиље у настанку штете, којој је допринела са 20%. Како се од доношења ове пресуде здравствено стање тужиље погоршало услед чега је дошло до умањења животне активности за још укупно 27% из разлога дугог лечења и некретања и узнапредовале остеопорозе, која не би наступила у њеним годинама по редовном току ствари, а услед које је потом дошло до пуцања седмог кичменог вратног пршљена, то јој је правноснажном пресудом Вишег суда у Новом Саду П 19/11 од 19.09.2011. године, тужени обавезан да јој за додатних 27% умањења животне активности, претрпљени страх и физичке болове, исплати одређене новчане износе. У овој пресуди је на основу усаглашених налаза и мишљења судских вештака медицинске струке, утврђено да је постојала узрочно -последична веза између тужиљиног повређивања у саобраћајном удесу и погоршања њеног здравственог стања у односу на здравствено стање пре повређивања, тада старе … годину, која је све време након удеса била у имобилизацији са веома ограниченим кретањем, а код које се око десет месеци након удеса први пут установило постојање почетне генерализоване остеопорозе, а током 2007. године, је дошло до погоршања које је између осталог довело и до прелома седмог вратног пршљана. Због повреде коју је претрпела у саобраћајној незгоди код тужиље је наступило 100% губитка радне способности. Она је била запослена у … … као …, са средњом стручном спремом, све до 20. јуна 2006. године, када јој је отказан уговор о раду јер је проглашена технолошким вишком. У време када јој је отказан уговор о раду код тужиље нису била присутна оштећена здравља која би је спречавала или утицала да квалитетно ради свој посао референта већ била присутна само стања која су јој ограничавала дужи ход и ход по неравном терену. Тек је погоршање здравственог стања од 2007. године код тужиље битно ограничило њену радну способност за рад на овом радном месту. Тужиља је после удеса од 15.04.2003. године била непрекидно на боловању, почев од 16.04.2003. године до 30.07.2005. године, а потом од 13.12.2005. до 12.05.2006. године. У периоду од 21.06.2006. до 24.07.2007. године, примала је новчану накнаду од Републичког завода за тржиште рада ... Републички фонд ПИО је решењем од 18.02.2009. године, тужиљи утврдио право на инвалидску пензију због губитка радне способности тужиље почев од 23.07.2008. године. Висина изгубљене зараде тужиље у периоду од стицања права на инвалидску пензију - фебруара месеца 2009. године па до дана подношења тужбе у овој парници 21.06.2012. године, утврђена је на основу налаза и мишљења судског вештака економске струке, као разлика између просечне зараде у Републици Србији за раднике са средњом стручном спремом у области финансијске делатности и њене инвалидске пензије, умањена за 20% њеног доприноса настанку штете, и износи укупно 603.848,22 динара; а законска затезна камата за тај исти период обрачуната у капитализираном износу је 199.227,17 динара.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, чињенице да је тужиља у време повређивања имала … годину и била здрава, да је код ње услед последица сабораћајне незгоде, односно у узрочно-последичној вези са овом незгодом, наступио потпуни губитак њене радне способности, чија је последица остваривање инвалидске пензије која је у износу нижем од зараде коју би остваривала као радник са средњом стручном спремом у области финансијске делатности на којима је радила пре повређивања; првостепени суд је правилно закључио да тужиљи припада тражена разлика зараде у утврђеној висини од укупно 603.848,22 динара, са законском затезном каматом од дана вештачења, а на име претрпљене материјалне штете у смислу чланова 193. став 2. и 195. став 2. Закона о облигационим односима (ЗОО), за коју одговара тужени осигуравач.

Другостепени суд је побијаном пресудом одбио тужбени захтев са аргументацијом да је тужиљи радни однос престао на основу отказа утовора о раду који јој је дат због тога што је проглашена технолошким вишком и то три године након повређивања, а не услед губитка радне способности. Тужиља притом није доказала да би по редовном току ствари или посебним околностима могла основано очекивати зараду на другом радном месту, односно да би се након отказа уговора о раду да није дошло до повређивања, могла запослити на таквом радном месту, без обзира на године живота и здравствено стање пре повређивања.

По становишту овога суда, првостепени суд је правилно применио материјално право, налазећи да тужиљи припада тражена накнада штете на име изгубљене разлике зараде на основу члана 195. став 2. ЗОО, у ситуацији када је утврђено да су могућности тужиљиног даљег развијања и напредовања уништене због губитка радне способности до које је дошло у узрочно – последичној вези са саобраћајним удесом који је скривио осигураник туженог.

Ово у контексту осталих околности из којих произлази да је тужиља практично скоро цео период пре доношења решења о отказу уговора о раду била на боловању, а да је потом по завршетку боловања остварила право на инвалидску пензију, па се зато основано истиче у ревизији да редован ток ствари (супротно становишту другостепеног суда) управо указује на то да су последице из саобраћајне незгоде биле разлог за губитак радне способности тужиље, те да је у том контексту без значаја то да ли се она након отказа могла запослити на таквом радном месту.

Одлука о трошковима првостепеног поступка правилно је донета на основу чланова 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП, па је на основу члана 165. став 2. ЗПП, одлучено као у ставу првом изреке.

Тужиљи која је успела у ревизијском поступку припада накнада трошкова састава ревизије у опредељеном износу и врсти трошкова за које је тражила накнаду на основу члана 163. ст.1. и ст.2. ЗПП, због чега је овај суд донео одлуку као у ставу другом изреке.

На основу изложеног Врховни касациони суд је на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.

Председник већа-судија

Предраг Трифуновић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић