Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Снежане Андрејевић, председника већа, Бисерке Живановић, Споменке Зарић, Божидара Вујичића и Лидије Ђукић, чланова већа, у парници из радног односа тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Вера Ђоровић, адвокат из ..., против туженог „ББ“ из ..., чији је пуномоћник Зорка Борозан, адвокат из ..., ради исплате отпремнине, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 2765/15 од 01.03.2016.године, у седници већа одржаној 29.09.2016. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против изузетно дозвољеној. од 01.03.2016. године и пресуда Основног суда у Крагујевцу П1 1114/14 од 05.06.2015. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Крагујевцу П1 1114/14 од 05.06.2015. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев па је обавезан тужени да тужиљи исплати износ од 359.427,90 динара на име разлике од исплаћене до припадајуће отпремнине са законском затезном каматом од дана вештачења 23.08.2013. године па до исплате и износ од 187.523,20 динара на име обрачунате камате; на име накнаде за неисплаћену исхрану на раду за месец март и април 2010. године износ од 8.338,61 динар на име главног дуга са законском затезном каматом од дана вештачења па до исплате и износ од 4.372,06 динара на име обрачунате камате и на име трошкова превоза за месец март и април 2010. године износ од 1.500,00 динара на име главног дуга са законском затезном каматом од дана вештачења па до исплате и износ од 785,19 динара на име обрачунате камате, а ставом другим изреке је обавезан тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 163.500,00 динара са законском затезном каматом од пресуђења 05.06.2015. године па до исплате. 01.03.2016. године, ставом првим изреке, одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду у ставу првом изреке којим је усвојен тужбени захтев и обавезан тужени да тужиљи исплати износ од 359.427,90 динара на име разлике од исплаћене а до припадајуће отпремнине са законском затезном каматом од дана вештачења па до исплате и износ од 187.523,20 динара на име обрачунате камате и на име накнаде за неисплаћену исхрану на раду за месец март и април 2010. године износ од 8.338,61 динар на име главног дуга са законском затезном каматом од дана вештачења па до исплате и износ од 4.372,06 динара на име обрачунате камате. Ставом другим изреке је преиначена првостепена пресуда у делу става првог изреке тако што се одбија као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужена да тужиљи на име трошкова превоза за месец март и април 2010. године исплати износ од 1.500,00 динара на име главног дуга са законском затезном каматом од дана вештачења па до исплате и износ од 785,19 динара, на име обрачунате камате, а ставом трећим изреке је одлучено да решење о трошковима поступка садржано у ставу другом изреке побијане пресуде остаје неизмењено.

Против правноснажне другостепене пресуде тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. став 1. ЗПП.

Врховни касациони суд налази да су у конкретном случају испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП за одлучивање о ревизији туженог јер постоји потреба за уједначавањем судске праксе, обзиром на предмет тражене судске заштите и разлоге из којих је усвојен тужбени захтев, као и наводе из ревизије туженог. Због тога је Врховни касациони суд прихватио да одлучује о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, одлучујући као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану одлуку у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

У правноснажно окончаном поступку је утврђено да је тужиља била у радном односу код туженог до 09.04.2010. године када јој је решењем ... отказан уговор о раду због престанка потребе за њеним радом уз исплату утврђене отпремнине на основу споразума од 08.04.2010. године. Дана 03.09.2003. године је закључен Појединачни колективни уговор туженог на неодређено време којим је у члану 72. утврђено право запослених на отпремнину у износу од 200 евра за сваку годину укупног досадашњег стажа осигурања запосленог, као и остала права предвиђена законом и општим колективним уговором, а чланом 39. је утврђено да запослени има право на месечну исхрану у току рада у висини од 20 % просечне месечне зараде по запосленом у привреди Републике према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике, при чему је утврђено да тужиљи није исплаћена накнада за исхрану у току рада за март и април 2010. године. Уговор се сматра закљученим кад га потпише генерални директор или овлашћени представник синдиката, у смислу члана 78. наведеног Појединачног колективног уговора, а закључивање се врши на неодређено време и ступа на снагу даном потписивања.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су усвојили тужбени захтев и обавезали туженог да исплати тужиљи разлику од исплаћене до припадајуће отпремнине по основу права утврђеног Појединачним колективним уговором од 03.09.2003. године.

Врховни касациони суд је мишљења да се основано ревизијом указује на погрешну примену материјалног права.

Према одредби члана 263. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05, са изменама), који се примењује у конкретном случају, колективни уговор се закључује на период до три године.

У прелазним и завршним одредбама овог закона, чланом 284. став 1. је прописано да одредбе колективног уговора који је на снази на дан ступања на снагу овог закона, а које нису у супротности са овим законом, остају на снази до закључивања колективног уговора у складу са овим законом.

Из садржине цитираних законских одредби произлази да ако је колективни уговор, по ранијем закону, био закључен на неодређено време, као што је овде случај, после ступања на снагу прописа о органиченом трајању важења колективног уговора, може да се примењује још само три године, јер ће по истеку тог рока његове одредбе постати супротне члану 263. став 1. важећег закона који предвиђа да колективни уговор може да важи највише три године.

Наиме, Појединачни колективни уговор туженог закључен је у време важења Закона о раду („Службени гласник РС“ број 70/01, 73/01) којим је у члану 151. прописано да се може закључити на неодређено или одређено време. Закон о раду („Службени гласник РС“ број 24/05, који је ступио на правну снагу 23.03.2005. године) ограничио је трајање важења колективног уговора на три године. Стога је одредба члана 78. наведеног Појединачног колективног уговора којим се констатује да се закључивање врши на неодређено време, у супротности са одредбом важећег Закона о раду, па Појединачни колективни уговор од 03.09.2003. године није могао бити примењен на радноправне ситуације настале после 23.03.2008. године, по истеку рока од три године од ступања Закона о раду на снагу. Како нижестепени судови нису оценили да ли је тужиљи отпремнина исплаћена у складу са законом, Врховни касациони суд на основу одредбе члана 416. став 2. ЗПП укинуо нижестепене одлуке и одлучио као у ставу другом изреке.

У поновном поступку, првостепени суд ће узети у обзир изнете примедбе, отклонити речене недостатке и донети на закону засновану одлуку.

Председник већа – судија

Снежана Андрејевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић