Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1 695/18 од 23.07.2018. године делимично је усвојена жалба Вишег јавног тужиоца у Новом Саду, па је преиначена пресуда Вишег суда у Новом Саду К-161/17 од 10.05.2018. године у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што је Апелациони суд у Новом Саду окривљеног АА за кривично дело насилничко понашање на спортској приредби или јавном скупу из члана 344а став 1. КЗ, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, осудио на казну затвора у трајању од 6 (шест) месеци и на новчану казну у износу од 20.000,00 (двадесетхиљада) динара коју је дужан да плати у року од 30 дана од правноснажности пресуде, а уколико то не учини иста ће бити замењена у казну затвора на тај начин што ће се за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити 1 дан затвора, те је окривљеном изречена и мера безбедности забрана присуствовања спортским приредбама и то свим званичним утакмицама ОФК „...“ из ... у трајању од 1 године рачунајући од дана правноснажности пресуде, с тим што је за време трајања ове мере окривљени дужан да се непосредно пре почетка одржавања спортске приредбе - фудбалске утакмице ОФК „...“ лично јави службеном лицу у подручној полицијској управи, односно полицијској станици на подручју на којем се затекне и да борави у њиховим просторијама за време одржавања спортских приредби, док је у преосталом делу жалба Вишег јавног тужиоца у Новом Саду одбијена као неоснована и првостепена пресуда је у непреиначеном делу потврђена.

Бранилац окривљеног АА - адвокат Горан Родић поднео је захтев за заштиту законитости само против правноснажне пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1 695/18 од 23.07.2018. године, с тим што из образложења захтева произилази да се побијају обе правноснажне пресуде, због повреде закона из члана 485. став 1. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд на основу члана 492. ЗКП укине у целини првостепену и другостепену одлуку и предмет врати на суђење првостепеном суду или да преиначи у целини првостепену и другостепену одлуку и окривљеног ослободи од оптужбе.

Врховни касациони суд је у седници већа, испитујући захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног у смислу одредби члана 487. Законика о кривичном поступку, оценио да је захтев недозвољен, из следећих разлога:

Одредбом члана 484. ЗКП прописано је да се у захтеву за заштиту законитости мора навести разлог за његово подношење (члан 485. став 1. ЗКП). Када се захтев подноси због повреде закона (члан 485. став 1. тачка 1. ЗКП) окривљени преко свог браниоца, а и сам бранилац који у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (члан 71. тачка 5. ЗКП), такав захтев може поднети само из разлога прописаних одредбом члана 485. став 4. ЗКП, дакле ограничено је право окривљеног и његовог браниоца на подношење захтева за заштиту законитости у погледу разлога због којих могу поднети овај ванредни правни лек и то таксативним набрајањем повреда закона које су учињене у првостепеном поступку и у поступку пред апелационим односно другостепеним судом и то због повреда одредаба члана 74, члана 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члана 439. тачка 1) до 3) и члана 441. став 3. и 4. ЗКП.

Одредбом члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП прописано је да ће Врховни касациони суд у седници већа решењем одбацити захтев за заштиту законитости, ако је недозвољен (члан 482. став 2, члан 483. и члан 485. став 4. ЗКП).

У конкретном случају, бранилац окривљеног je у захтеву за заштиту законитости као разлог за подношење захтева само формално означио да је повређен кривични закон на штету окривљеног, јер дело за које је окривљени осуђен није кривично дело, а који наводи браниоца би по налажењу овога суда представљали повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, због које је подношење захтева дозвољено окривљеном. Међутим, бранилац суштински ову повреду закона образлаже тако што оспорава и полемише са чињеничним утврђењима у правноснажним одлукама и указује на погрешну оцену доказа везано за постојање субјективног обележја бића кривичног дела - умишљаја, па самим тим и за постојање кривице окривљеног, истицањем да из сагласних исказа окривљеног АА, оштећеног ББ и исказа сведока произилази да окривљени пре него што му је оштећени први пришао и почео да га одгурује рукама како би га удаљио са терена, ниједном радњом, нити гестом, није показао да има намеру да физички нападне оштећеног и на тај начин свесно изазове насиље на спортској приредби, већ је до контакта руке окривљеног са лицем оштећеног дошло само из разлога реакције окривљеног на одгуривање оштећеног, а указује се и да је суд погрешно утврдио да је оштећени пао од силине ударца окривљеног, обзиром да је по мишљењу одбране оштећени сам исценирао пад као да га је окривљени јако ударио, а све из разлога да прекине утакмицу.

Како, дакле, из изнетих навода произилази да бранилац окривљеног у захтеву, као разлог побијања правноснажних пресуда, само формално означава повреду закона због које је подношење захтева дозвољено окривљеном, док суштински указује на погрешно утврђено чињенично стање и погрешну оцену доказа од стране нижестепених судова, а што не представља законски разлог због којег је у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљеном и његовом браниоцу због повреде закона, то је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљеног у овом делу оценио недозвољеним.

Поред тога, бранилац окривљеног као разлог подношења захтева за заштиту законитости наводи и повреду одредбе члана 16. став 5. ЗКП, истицањем да у ситуацији када из налаза и мишљења вештака судске медицине произилазе две могуће варијанте које су довеле до дестабилизације тела оштећеног и његовог пада, то суд није могао да да предност исказу оштећеног да је пао од силине ударца окривљеног, јер је то на штету окривљеног, већ је у случају сумње у погледу ове чињенице морао да реши у корист окривљеног и да га ослободи од оптужбе за кривично дело насилничко понашање на спортској приредби или јавном скупу из члана 344а став 1. КЗ које му је стављено на терет. Осим тога, у захтеву се указује и на повреду одредбе члана 419. ЗКП, истицањем да суд није донео осуђујућу пресуду на основу несумњиво утврђених чињеница, већ на основу оних које су мало вероватне. Такође се у образложењу захтева наводи и да је одлука о казни другостепеног суда престрога и да није правилно одмерена, с обзиром на олакшавајуће и отежавајуће околности на страни окривљеног, а који наводи браниоца окривљеног би по налажењу овога суда представљали повреду одредбе члана 441. став 1. ЗКП.

Имајући у виду да из изнетих навода произилази да бранилац окривљеног захтев за заштиту законитости подноси и због повреда одредаба члана 16. став 5, члана 419. и члана 441. став 1. ЗКП, а које повреде не представљају законске разлоге због којих је у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљеном и његовом браниоцу због повреде закона, то је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљеног и у овом делу оценио недозвољеним.

Из напред изнетих разлога Врховни касациони суд је, на основу одредаба члана 487. став 1. тачка 2) ЗКП у вези члана 485. став 4. ЗКП, захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА - адвоката Горана Родића одбацио као недозвољен.

Записничар-саветник                                                                                                                          За Председника већа-судија

Снежана Лазин,с.р.                                                                                                                               Веско Крстајић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић