Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж2 298/18 од 04.07.2018. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Пожаревцу П2 78/16 од 20.03.2018. године у другом ставу изреке. Ставом другим изреке, укинута је пресуда истог суда П2 78/16 од 20.03.2018. године у трећем, четвртом и петом ставу изреке и предмет у укинутом делу враћен првостепеном суду на поновно суђење. Ставом трећим изреке, одбачена је као недозвољена жалба тужиље изјављена против одлуке садржане у првом ставу изреке пресуде истог суда П2 78/16 од 20.03.2018. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену - одлуке садржане у првом ставу изреке, тужиља је благовремено изјавила ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију, са предлогом да се тужиљина ревизија одбије а тужиља обавеже да туженом надокнади трошкове поступка по том ванредном правном леку.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. Закона о парничном поступку (ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиље није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности. Нису основани наводи ревизије о постојању битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, јер у поступку пред другостепеним судом нема погрешне примене процесног закона.

Према утврђеном чињеничном стању, у браку странака закљученом 10.05.1987. године рођено је четворо деце, од којих су сада малолетне ВВ и ГГ, обе рођене ...2005. године у ... где су странке са децом живеле од 2001. године. Због озбиљно и трајно поремећених односа супружника заједница живота странака прекинута је током 2014. године, када се тужени са малолетном децом вратио у Србију а тужиља остала да живи у ... . Од тада малолетна деца живе са туженим у месту ..., где похађају основну школу. Обе странке су подобне за самостално вршење родитељског права. Њихова малолетна деца несметано функцонишу у средини у којој тренутно живе, а са тужиљом редовно комуницирају. Малолетна деца су се изјаснила да желе да наставе да живе са оцем - туженим. Домаћинство туженог се бави пољопривредом и угоститељством, а месечна нето зарада туженог износи око 54.000,00 динара. Тужиља живи у изнајмљеном стану, а својим радом остварује месечну зараду која се креће у распону од 500 до 700 евра.

На основу тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилном применом материјалног права одлучили о вршењу родитељског права.

Одлуку да ће тужени, на основу члана 77. став 3. Породичног закона самостално вршити родитељско право, судови су донели водећи рачуна о свим околностима случаја. Малолетна деца од 2014. године живе са туженим и адаптирали су се на постојећу животну средину у којој несметано функцоинишу - похађају школу и уредно извршавају своје обавезе, а у судском поступку су, у присуству психолога органа старатељства дале изјаве да желе да живе са оцем - туженим. Судови су ове изјаве деце ценили у складу са чланом 65. Породичног закона, као њихово мишљење у вези са вршењем родитељског права. Притом су имали у виду и мишљење психолога да су деца способна да разумеју поступак који се води пред судом и да изразе своје мишљење, као и да промена мишљења о родитељу са којим би живели није последица очевог притиска или присиле већ адапатције деце на средину у којој сада живе. Ценећи мишљење деце и доносећи одлуку о туженом као родитељу који ће самостално вршити родитељско право, судови су водили рачуна о најбољем интересу деце, сходно дужности прописаној чланом 6. став 1. Породичног закона.

Због тога нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права, засновани управо на тврдњи тужиље да је одлука о вршењу родитељског права супротна најбољем интересу малолетне деце странака.

Стручно мишљење органа старатељства, прибављено у складу са одредбом члана 270. Породичног закона, потврђује потенцијале оба родитеља да се самостално старају о деци јер имају знања о развојним потребама деце и искуство у непосредној бризи о њима. Процена органа старатељства (у извештају од 10.08.2016. године) да мајка - тужиља одаје утисак уравнотежености и боље емотивне контроле афекта (на којем инсистира ревидент) нису утицали на измену мишљења тог органа о подобности оба родитеља за самостално вршење родитељског права (у том извештају и претходном извештају од 24.05.2016. године). У том контексту, на измену стручног мишљења о родитељским капацитетима странака није имала утицаја ни процена органа старатељства да тужиља боље препознаје развојне потребе деце, да може адекватније одговорити на њих у условима раздвојеног живота и да је њен васпитни стил адекватан и флексибилан (извештај од 25.12.2017. године). Оно што је определило судове да одлуче да ће тужени самостално вршити родитељско право јесте мишљење деце да желе да живе са оцем, образложено њиховом прилагођеношћу на садашњу животну средину, које су судови ценили и проценили да није у супротности са најбољим интересом деце.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Трошкови туженог за одговор на ревизију, по оцени Врховног касационог суда, нису били нужни за вођење ове парнице. Због тога је захтев туженог за накнаду тих трошкова одбијен и применом чланова 154. и 165. став 1. ЗПП одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић