Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Р1 500/2019
17.10.2019. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Браниславе Апостоловић, председника већа, Бранислава Босиљковића и Зоране Делибашић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., против туженог ББ из ..., чији је пуномоћник Радољуб Дошовић адвокат из ..., ради осуде на чинидбу, решавајући о сукобу стварне надлежности између Апелационог суда у Нишу и Вишег суда у Прокупљу, у седници већа одржаној дана 17.10.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

За суђење у овом спору СТВАРНО ЈЕ НАДЛЕЖАН Виши суд у Прокупљу.

О б р а з л о ж е њ е

Апелациони суд у Нишу се, решењем Гж 4259/18 од 06.09.2018. године, огласио стварно ненадлежним за одлучивање о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Куршумлији П 177/2016 од 07.05.2018. године (став први изреке) и одлучио да списе предмета достави Вишем суду у Прокупљу као стварно надлежном суду (став други изреке).

Виши суд у Прокупљу није прихватио стварну надлежност и предмет је доставио овоме суду ради решавања сукоба надлежности.

Решавајући настали сукоб стварне надлежност, на основу члана 30. став 2. Закона о уређењу судова и члана 22. став 1. Закона о парничном поступку (ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да је за суђење у овом спору стварно надлежан Виши суд у Прокупљу.

Законом о уређењу судова стварна надлежност за одлучивање о жалбама подељена је између виших и апелационих судова. Одредбом члана 24. став 1. тачка 3. наведеног закона прописано је да апелациони суд одлучује о жалбама на пресуде основних судова у грађанскоправним стварима, ако за одлучивање није надлежан виши суд, а одредбом члана 23. став 2. тачка 3. истог закона да виши суд у другом степену одлучује о жалбама на одлуке основних судова, поред осталог и на пресуде у споровима мале вредности.

Према члану 468. став 1. ЗПП, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Као спорови мале вредности, у смислу трећег и четвртог става овог члана, сматрају се и спорови у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, а тужилац је у тужби навео да пристаје да уместо испуњења одређеног захтева прими одређени новчани износ који не прелази износ из става првог тог члана (члан 33. став 1), као и спорови у којима предмет тужбеног захтева није новчани износ, а вредност предмета спора коју је тужилац навео у тужби не прелази износ из става првог тог члана (члан 33. став 2).