Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био запослен код тужене на радном месту наставника техничког образовања са VII степеном стручне спреме почев од 2000. године. Решењем директора тужене број ... од 19.06.2014. године тужилац је оглашен кривим за извршену тежу повреду радне обавезе из члана 45. став 1. Закона о основама система образовања и васпитања. Из образложења решења произлази да је против тужиоца по закључку директора од 05.05.2014. године вођен дисциплински поступак због основане сумње да је 29.04.2014. године у 12,30 часова у одељењу VII/... извршио тежу повреду радне обавезе забрана насиља злостављања и занемаривања (члан 45. став 1. тачка 1. Закона о основама система образовања и васпитања) тако што је ученика VII/... разреда ВВ гурнуо и насилно хтео да удаљи из учионице. У дисциплинском поступку који је вођен против тужиоца су саслушани педагог школе, ученици наведени у нижестепеним пресудама уз присуство једног родитеља и окривљени - тужилац. По спроведеном дисциплинском поступку директор је закључио да из изведених доказа произлази да је тужилац извршио повреду радне обавезе која му је стављена на терет, да је то учинио као урачунљив, односно са умишљајем из свесног нехата, због чега су се стекли услови за његову дисциплинску одговорност, а да олакшавајућих околности код изрицања дисциплинске мере није било. Приговор тужиоца против овог решења одбијен је одлуком Школског одбора број .../... од 11.07.2014. године. У поступку пред другостепеним судом утврђено је да су дана 29.04.2014. године у преподневној смени код педагога школе дошле ученице ГГ и ДД и пријавиле да их неко од ученика прска водом; када је дошла до одељења VII/... чула је галаму, отворила врата и приметила да је тужилац стајао поред клупе ученика ВВ и одгурнуо га рукама, при чему тужилац није пао, већ се померио у страну неких 2- 3 метра; тужилац је викао на ученика и тражио од њега да напусти учионицу што је ученик и урадио, али се ипак вратио да би узео јакну због чега га је сведок ухватила за руку и извела из учионице. Сви остали ученици су били у својим клупама осим ВВ који је стајао и коме се тужилац обраћао. Понашање овог ученика (ВВ) у школи је било проблематично, против њега је вођен васпитно-дисциплински поступак, имао је 3 из владања при крају школске године, али се његово непримерено понашање стално понављало.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужилац извршио насиље према ученику из члана 45. Закона о основама система образовања и васпитања, због чега је одбио захтев тужиоца за поништај решења о отказу.

Супротно, по оцени другостепеног суда у радњама тужиоца која су му стављена на терет, нема насиља из цитиране законске одредбе, јер физички додир не значи аутоматски и гурање, а тужена није на поуздан начин утврдила да ли је померање ученика 2-3 корака уназад последица гурања од стране тужиоца или евентуално театралног и провокативног понашања коме је овај ученик очигледно био склон, а тиме није доказала да је понашање тужиоца могло да доведе до стварног или потенцијалног повређивања ученика што је у смислу члана 45. став 5. ЗОСОВ-а обележје физичког насиља које је забрањено, те да је тужиочеву намеру да одржи час без присуства ученика који је ометао наставу, тужена погрешно оценила као физичко насиље над учеником.

Основано се у ревизији указује да је другостепени суд учинио битну повреду из члана 374. став 1. ЗПП у вези члана 394. став 1. ЗПП јер је другачије оценио доказе без отварања расправе.

Наиме, из исказа саслушаних сведока произлази да је понашање ученика ВВ било проблематично, да се ради о недисциплинованом ученику, који је ометао часове, свађао са професорима, пркосио наставницима, тукао се; да је тужилац најпре ухватио ученика за врат, да је на њега бацио торбу и на крају са леђа гурнуо са обе руке; да је тужилац и раније примењивао насиље (исказ тужиоца саслушаног у својству парничне странке, стр. 10 првостепене пресуде). Другостепени суд је приликом доношења одлуке ценио дате исказе само у делу о владању ученика, али не и о радњама тужиоца, његовом ранијем понашању и свести тужиоца о учињеној радњи. Поред тога, другостепени суд није имао у виду ни Правилник о протоколу поступања у одговору на насиље, злостављање и занемаривање (''Службени гласник РС'', број 30/10) којим је гурање предвиђено као облик физичког насиља и злостављања.

Како је другостепени суд ценио изведене доказе на другачији начин без отварања расправе и на тај начин учинио битну повреду члана 394. став 1. ЗПП, другостепена пресуда је морала бити укинута.

У поновном поступку суд ће имати у виду примедбе из овог решења и донети нову одлуку.

На основу члана 415. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа судија

Звездана Лутовац,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић