Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 5144/18 од 05.09.2018. године, одбијена је, као неоснована, жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Врању П 1527/17 од 19.06.2018. године.

Против наведене правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, у даљем тексту: ЗПП), благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, а ради уједначавања судске праксе.

Према одредби члана 404. ЗПП ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Правноснажном пресудом одлучено је о тужбеном и противтужбеном захтеву тако што је тужбени захтев одбијен, као неоснован, а противтужбени захтев усвојен у целости и утврђено да је ништаво писмено завештање пред сведоцима које је сачинила сада пок. ВВ дана 11.03.2002. године и поништено је вансудско поравнање од 28.05.2013. године, закључено између парничних странака, којим је тужена извршила испоруку тужиљи по завештању од 11.03.2002. године па је наложено тужиљи да успостави пређашње стање тако што ће туженој уступити у државину део плаца са кат.парц.бр. ... КО ..., према члану 2 вансудског поравнања, као и државину осталих непокретности у мерама и границама из члана 2 вансудског поравнања од 28.05.2013. године. О овим правима тужене-противтужиље, судови су одлучили уз примену материјалног права које је у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Сходно изнетом, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље, као изузетно дозвољеној, применом члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је и одлучено као у ставу првом изреке, а посебно имајући у виду да се тужиља у ревизији није ни позвала на конкретне одлуке, нити је приложила другачије одлуке суда.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Тужба је поднета 11.02.2015. године, а као вредност предмета спора је означен износ од 4.800 евра, који је на рочишту дана 20.12.2016. године смањен на износ од 1.785 евра. Противтужба је поднета 29.10.2015. године, а на рочишту дана 18.01.2016. године је опредељена вредност предмета спора по противтужби у износу од 576.000,00 динара (1евро = 120,5088 динара), односно 4.779,73 евра.

Одредбом члана 403 став 3 ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Како је у конкретном случају вредност побијаног дела испод наведеног законског лимита, ревизија тужиље није дозвољена, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке овог решења.

Председник већа - судија

Љубица Милутиновић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић