Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 2908/2019
18.12.2019. година
Београд
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 733/19 од 18.04.2019. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 733/19 од 18.04.2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Краљеву П1 1295/18 од 19.12.2018. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев па је обавезана тужена да тужиоцу на име мање плаћене зараде по основу прековременог и ноћног рада и рада у дане верских и државних празника, у периоду од фебруара 2014. до априла 2016. године, плати укупно 169.066,92 динара, у појединачним месечним износима са законском каматом ближе одређеним овим ставом изреке. Ставом другим изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка од 92.360,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 733/19 од 18.04.2019. године, жалба тужене је одбијена, као неоснована и првостепена пресуда потврђена, а одбијен је и захтев тужене за накнаду трошкова жалбеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизије сматра изузетно дозвољеним, ради уједначавања судске праксе и новог тумачења права (члан 404. ЗПП).
Применом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11 и 55/14), посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.
Предмет тражене правне заштите о коме је одлучено побијаном пресудом, је исплата разлике зараде тужиоцу, у висини накнаде за прековремени и ноћни рад и рад у дане верских и државних празника. О овом праву тужиоца судови су одлучили уз правилну примену материјалног права, те у складу са првним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда, донетим у предметима са правним и чињеничним стањем као у овој правној ствари, па у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права, што значи да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је и одлучено као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба ради исплате разлике у заради поднета је 01.06.2016 године, а вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 169.066,92 динара, што према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе представља динарску противвредност испод 40.000 евра.
Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија тужене недозвољена, применом одредбе члана 403. став 3. ЗПП.
На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Весна Поповић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић