Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службни гласник РС“ 72/11 ... 18/20) па је утврдио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. У ревизији се не указује посебно на остале битне повреде одредаба парничног поступка због којих се ревизија може изјавити, у смислу члана 407. став1. тачка 2. и тачка 3. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на неодређено време по основу закљученог анекса уговора о раду број .. од 01.07.2008. године, где је радила на пословима – виши сарадник продаје сервиса, у експозитури .. у ... . Споразумом о престанку радног односа број .. од 16.05.2018. године тужиљи је престао радни однос сходно члану 175. став 1. тачка 3. и чланом 177. Закона о раду, а у споразуму је, између осталог, констатовано да је тужиља пре него што је потписала споразум упозната са својим правима и последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Пре закљученог споразума тужиља је путем е-mаila позвана на састанак 16.05.2018. године у 15.00 часова, ради анализе радних обавеза, а састанку су присуствовали регионални директор, директор правне службе, директор кадровске службе и директор сектора за пословање са становништвом. На састанку је тужиљи предочено да је током наградне игре коју је организовао тужени (путовање у Париз за две особе и одлазак на тениски турнир на Rolan Garrosu) тужиља злоупотребила своја овлашћења на начин ближе наведен у образложењима првостепене и другостепене пресуде, те да је због постојања сумње у регуларност наградне игре тужени извршио проверу наградног такмичења од момента издавања master картица добитницима награде, трансфера и уплата које су вршили, па је утврђено да је тужиља у свом поседу имала master картице два добитника и сама, без њиховог присуства у више наврата вршила уплате на њихове рачуне. С обзиром да је тужиља била изузетан и вредан радник, а да је због тежине злоупотребе и пооштрене процедуре у вези односа банке и клијента тужиљи свакако следио прекид радног односа, тужени је пристао да уместо отказа радног односа са тужиљом закључи споразум о престанку радног односа, те је у сагласност обе парничне странке, на наведеном састанку, закључен и потписан оспорени споразум.

Тужиља је тражила да се поништи спорни споразум јер јој је приликом потписивања предочено да ће се против ње поднети кривична пријава, па је тужиља из страха и уз претње потписала споразум.

На овако утврђено чињенично стање другостепени суд је правилно применио материјално право када је потврдио првостепену пресуду, а разлоге другостепеног суда у свему прихвата и Врховни касациони суд. Ово зато што је у поступку на поуздан начин утврђено да приликом потписивања споразума о престанку радног односа на страни тужиље није постојала мана воље, да је њена изјава о престанку радног односа дата добровољно, без принуде и претње, да је тужиља овај споразум својевољно потписала, а тужени ничим није довео у заблуду тужиљу поводом постојања разлога због којих је дошло до споразумног престанка радног односа.

Чланом 177. Закона о раду прописано је да радни однос може да престане на основу писменог споразума послодавца и запосленог, као и да је пре потписивања споразума послодавац дужан да запосленог писменим путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености.

У споразуму, који је тужиља својевољно потписала, је наведено да је тужиља упозната са својим правима и последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености, па пошто тужиља није доказала да је споразум потписала из страха и уз претње, односно да је приликом закључења наведеног споразума код тужиље било мана воље, ревизија тужиље је одбијена, као неоснована.

Супротно наводима ревизије, у поступку је утврђено, а што произлази из исказа саслушаних сведока који су присуствовали састанку одржаном 16.05.2018. године, да је тужиљи предочена злоупотреба овлашћења током поменуте наградне игре и да је тужиља била свесна злоупотребе и последица исте, те да је својевољно пристала да закључи споразум о престанку радног односа са туженим. Чињеница да је против тужиље касније поднета кривична пријава због основане сумње да је учинила кривично дело превара из члана 208. став 1. КЗ, која је одбачена, не утиче на законитост закљученог споразума, јер тужиља, као што је већ речено, није доказала да је приликом закључења споразума код ње постојала било која мана воље из члана 60. Закона о облигационим односима.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи ревизије којима се указује да је тужени био дужан да писменим путем обавести тужиљу, пре потписивања споразума, о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Уколико је и постојао овакав пропуст туженог, то би био разлог за евентуалну накнаду штете тужиљи због таквог пропуста.

Врховни касациони суд је ценио и остале наводе изјављене ревизије којима се не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, због чега ти разлози нису посебно образложени.

Тужиља у ревизијском поступку није успела, због чега нема право на трошкове ревизијског поступка, које је тражила и определила, а у смислу члана 153. и 154. ЗПП.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, на основу члана 414. став 1. и члана 165. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија

Божидар Вујичић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић