Предмет тражене правне заштите је захтев тужиље за утврђење да је одржајем стекла право својине на непокретности одређеној тужбеним захтевом, стана број … који се налази на … бр. …/… .

О том захтеву судови су одлучили применом одредаба члана 28. став. 2. и 4. Закона о основама својинскоправних односа, на основу закључка првостепеног суда да тужиља није доставила доказе да јој је признато право на адаптацију заједничке просторије - вешернице у стан, да је извршила адаптацију заједничких просторија и да је ступила у посед тако изграђеног стана, као ни доказе којима би доказала трајање државине у периоду од 10 година (законите и савесне), односно 20 година (законите), и на основу разлога другостепеног суда - да тужиља није доказала да је законити и савестан држалац спорног стана до дана подношења тужбе десет година, односно да је свестан држалац стана двадесет година, и да нема потпуне пасивне легитимације на страни означеног туженог, када тужбом нису обухваћена сва лица имајући у виду да је на основу Конкурса за признавање права на претварање заједничких просторија у станове на територији Општине Ниш од 31.12.1992. и 1., 2. и 3. јануара 1993. године тачком III била предвиђена обавеза учесника конкурса да са ЈП Нишстан закључи Уговор о обезбеђивању инвестиционо – техничке документације, као и да ту просторију откупи од Града Ниша и да је конкурс расписан од стране органа Града Ниша.

Тужиља је тужбу засновала на наводима да је по основу Конкурса за признавање права на претварање заједничких просторија у станове на територији општине Ниш од 31.12.1992. године, ушла у посед непокретности односно вешернице, исту о свом трошку адаптирала и претворила у стамбени простор, који се сада води као стан бр. … … бр. … у …, те да је према подацима РГЗ тужени власник зграде и тиме пасивно легитимисан у односу на захтев за стицање својине на страни тужиље одржајем, с обзиром да је тужиља у несметаној државини, као савесни и законити држалац наведеног стана дуже од 20 година.

Према таквом предмету заштите која се тужбом тражи и разлозима судова у израженим у донетим одлукама о примени материјалног права, одредаба Закона о основама својинскоправних односа о стицању својине одржајем из члана 28, није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити постоји потреба уједначавања судске праксе, нити је потребно ново тумачење права, нити ревидент на такву потребу указује наводима ревизије. Наводи ревизије који се тичу повреда одредаба парничног поступка и чињеничног стања нису од значаја за оцену о изузетној дозвољености ревизије. Стога нису испуњени услови за изузетну дозвољеност изјављене ревизије у смислу члана 404. став 1. ЗПП, те је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучено као у првом ставу овог решења, тако што није дозвољено да се одлучује о ревизији као изузетно дозвољеној.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и нашао да ревизија тужиље није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужиља је тужбу поднела 03.02.2017. године. Вредност предмета спора је 1.000.000,00 динара, што је динарска противвредност 8.863,56 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе (1 евро = 124,0147 дин). Дакле, како вредност предмета спора побијане правноснажне одлуке не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, изјављена ревизија није дозвољена.

Из наведених разлога је на основу члана 413. ЗПП одлучено као у другом ставу изреке овог решења.

Председник већа-судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић