Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Браниславе Апостоловић, председника већа, Бранислава Босиљковића, Бранке Дражић, Данијеле Николић и Добриле Страјина, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Михајло Булајић адвокат из ..., против тужене Националне службе за запошљавање Републике Србије – Филијала у Прокупљу, чији је пуномоћник Љиљана Стојановић, ради уплате доприноса, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против решења о трошковима парничног поступка садржаног у пресуди Вишег суда у Прокупљу Гж 1886/18 од 25.10.2019. године, у седници већа одржаној 14.05.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП.

УКИДАЈУ СЕ решење о трошковима поступка садржано у делу изреке пресуде Вишег суда у Прокупљу Гж 1886/18 од 25.10.2019. године као и решење о трошковима поступка садржано у ставу другом изреке пресуде Основног суда у Прокупљу П 126/18 од 27.04.2018. године, и предмет враћа првостепеном суду на поновни поступак.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Прокупљу П 126/18 од 27.04.2018. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев па је обавезана тужена да у корист тужиље уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање РС надлежном фонду ПИО по стопи која буде важила на дан уплате на износ од 2.534,15 динара. Ставом другим изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Пресудом Вишег суда у Прокупљу Гж 1886/18 од 25.10.2019. године одбијене су као неосноване жалбе тужене и тужиље, и пресуда Основног суда у Прокупљу П 126/18 од 27.04.2018. године потврђена.

Против правноснажног решења о трошковима поступка тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права и битне повреде одредаба парничног поступка, са предлогом да се о ревизији одлучује као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП.

Врховни касациони суд налази да су испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље, као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. ЗПП, због потребе разматрања правних питања везаних за трошкове поступка, с обзиром на то да постоји неуједначена судска пракса по овом питању. Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући побијану одлуку у делу којим је одлучено о трошковима поступка, у смислу члана 408. у вези члана 420. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13- УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18), Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиље основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. става 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиље и обавезао је тужену да у корист тужиље изврши уплату припадајућих доприноса. Међутим, и поред тога првостепени суд је одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка са образложењем да није било неопходно да тужиља поводом уплате припадајућих доприноса води посебан поступак, већ је исте могла потраживати и у поступку за исплату новчане накнаде због незапослености.

Другостепени суд је одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио одлуку о трошковима поступка, прихватајући разлоге првостепеног суда у целини.

Врховни касациони суд сматра да се основано ревизијом указује на погрешан став нижестепених судова у погледу права тужиље на накнаду трошкова поступка.

Одредбом члана 153. става 1. ЗПП прописано је да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове, а чланом 154. ставом 1. истог закона да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци, узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице.

Имајући у виду садржину цитираних законских одредаба, као и исход ове парнице, нижестепени судови су погрешно поступили када су одлучили да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка. Приликом одлучивања о трошковима поступка, основни критеријум којим се судови морају руководити јесте успех парничних странака у спору. Изузетак су породични спорови код којих се суд води и критеријумом правичности. У овом случају, тужена приликом исплате новчане накнаде није извршила исплату припадајућих доприноса, због чега тужиља има право да тужбом потражује њихову исплату. Осим тога, тужена је оспорила тужбени захтев тужиљи током поступка, у ком смислу тужиљи, која је успела у спору, припада право на накнаду свих трошкова који су били потребни за вођење парнице.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је применом одредбе члана 416. става 2. у вези члана 420. ЗПП-а, укинуо одлуку о трошковима поступка и предемет у укинутом делу вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.

Председник већа – судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић