Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, са изменама), у вези са чланом 403. став 2. тачка 2. истог закона, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог до 30.12.2016. године, када јој је исти престао на основу споразума Е.бр. .. од 29.12.2016. године. Тужени је 12.03.2014. године донео одлуку бр. .. о исплати зајма запосленима у појединачном износу од 62.500,00 динара, према којој се зајам има отплаћивати обуставом појединачних рата од зараде, односно накнаде зараде запосленима, а служба обрачуна је дужна да пре исплате зајма од сваког запосленог прибави изјаву да он прихвата да се отплата зајма врши на овај начин. Тужиља је потписала изјаву од 11.03.2014. године којом је дала сагласност да јој се наведени износ од 62.500,00 динара, по основу одлуке послодавца бр. .., обуставља од зараде, односно накнаде зараде и да ће у случају престанка радног односа пре истека рока за отплату зајма или пре почетка отплате зајма, вратити послодавцу неплаћени износ зајма са даном престанка радног односа. Споразумом о престанку радног односа од 29.12.2016. године тужени се обавезао да тужиљи исплати стимулативну накнаду у нето износу од 1.503.567,00 динара а истим споразумом тужиља се сагласила да јој се приликом исплате та накнада умањи за износ свих доспелих и недоспелих новчаних обавеза које има према туженом. Решењем туженог од 16.01.2017. године тужиљи је признато прво на отпремнину због одласка у пензију у висини три просечне зараде по запосленом исплаћене код туженог као послодавца за децембар 2016. године у износу од 342.468,00 динара. Тужиљи је стимулативна накнада исплаћена у пуном износу из споразума од 29.12.2016. године, док је приликом исплате отпремнине иста умањена за износ зајма. Тужиља је тужбеним захтевом тражила исплату новчаног износа од 62.500,00 динара са законском затезном каматом, за који износ јој је тужени умањио отпремнину, док је тужени оспорио тужбени захтев наводећи да тужиља исплатом умањене отпремнине није оштећена јер јој је умањење извршено у складу са одлуком о исплати зајма запосленима и у складу са изјавом коју је тужиља тим поводом потписала.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је усвојио тужбени захтев, налазећи да тужиља није дала сагланост да се умањење по основу зајма врши од отпремнине већ само од стимулативне накнаде и зараде односно накнаде зараде, због чега је закључио да је на овај начин тужени поступио супротно одредби члана 123. став 1. Закона о раду који предвиђа да послодавац може новчано потаживање од запосленог наплатити обустављањем од његове зараде само на основу правноснажне одлуке суда, у случају утврђеним законом или уз пристанак запосленог.

Другостепени суд је заузео становиште да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право, па је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев, сматрајући да се тужиља сагласила да јој се неисплаћени износ зајма наплати приликом престанка радног односа и да тужени није противправно поступио када јој је за износ зајма умањио отпремнину.

По оцени Врховног касационог суда, погрешно је другостепени суд применио материјално право када је преиначио првостепену пресуду.

Предмет тужбеног захтева је потраживање неисплаћеног дела отпремнине. Отпремнина по својој природи представља једну од законом утврђених мера заштите запослених за чијим радом је престала потреба, при чему је право на отпремнину чланом 60. став 4. Устава Републике Србије дефинисано као неотуђиво право којег се нико не може одрећи. У конкретном случају није било спорно да је тужиља дана 11.03.2014. године туженом дала изјаву којом се обавезала да ће, уколико јој радни однос престане пре истека крајњег рока за отплату зајма, неисплаћени износ зајма вратити приликом престанка радног односа. Међутим, из садржине наведене изјаве, другостепени суд није могао извести закључак да је тужиља дала сагласност да се њена отпремнина умањи за преостали дуг по основу уговора о зајму, с обзиром на то да тако нешто није било изричито наведено у овој изјави.

Такође, чланом 4. споразума о престанку радног односа од 29.12.2016. године тужиља је дала сагласност да јој се приликом исплате стимулативне накнаде иста умањи за износ свих допселих и недоспелих новчаних обавеза које има према послодавцу, али се ова сагласност није односила на умањење отпремнине, с обзиром на то да је овим споразумом стимулативна накнада утврђена у нето износу од 1.503.567,00 динара, док је решењем о исплати отпремнине од 16.01.2017. године износ отпремнине утвђен на износ од 342.468,00 динара. Код оваквог стања ствари проистиче право туженог да тужиљи умањи износ стимулативне накнаде, али не и износ отпремнине. Отпремнина није могла бити пребијана за износ одобреног зајма. Потраживање тужиље према туженом – исплата отпремнине и потраживање туженог према тужиљи – исплата одобреног зајма није подобно пребијању, јер се не може запленити (члан 341. став1. тачка 1. ЗОО) имајући у виду одредбу члана 60. став 2. Устава РС.

Сходно свему наведеном, тек након исплате отпремнине послодавац има могућност да од тужиље тужбом или на други начин потражује исплату неисплаћеног дела зајма али ни у ком случају није овлашћен да изврши умањење отпремнине из разлога што за тако нешто не постоји правни основ.

Из наведених разлога Врховни касациони суд је на основу члана 416. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

С обзиром на то да је тужиља успела у поступку по ревизији, то јој на основу члана 153. и 154. ЗПП припада право на накнаду нужних и опредељених трошкова ревизијског поступка. Висина трошкова одмерена је на име награде адвоката за састав ревизије у износу од 12.000,00 динара, као и на име таксе за ревизију у износу од 8.600,00 динара и на име одлуке по ревизији у износу од 12.900,00 динара, укупно 33.500,00 динара, из ког разлога је одлучено као у ставу другом изреке применом одредбе члана 165. став 2. ЗПП.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић