.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Р1 186/2021
31.03.2021. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Субић, председника већа, Јелице Бојанић Керкез и Бисерке Живановић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Агенцијe за вештачење и консалтинг АА предузетник из ..., чији је пуномоћник Бобан Матић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Министарство правде, Високи савет судства, Основни суд у Крагујевцу, коју заступа Државно правобранилаштво, са седиштем у Београду, ради дуга, одлучујући о сукобу стварне надлежности између Привредног суда у Београду и Првог основног суда у Београду, у седници већа одржаној дана 31.03.2021. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
За суђење у овој правној ствари СТВАРНО ЈЕ НАДЛЕЖАН Први основни суд у Београду.
О б р а з л о ж е њ е
Тужилац, Агенција за вештачење и консалтинг АА предузетник из ..., поднео је 07.05.2019. године Првом основном суду у Београду, тужбу против тужене Републике Србије, Министарство правде, Високи савет судства, Основни суд у Крагујевцу, ради дуга.
У поступку претходног испитивања тужбе, Први основни суд у Београду је донео решење П 11740/19 од 14.06.2019. године, којим се огласио стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари, а по правноснажности решења предмет је уступио Привредном суду у Београду, као стварно и месно надлежном.
Привредни суд у Београду није прихватио своју стварну надлежност, па је уз пропратни акт П 2328/21 од 12.03.2021. године (погрешно означено “2020. године”) предмет доставио Врховном касационом суду ради решавања сукоба стварне надлежности.
Решавајући настали сукоб стварне надлежности, на основу члана 22. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, 18/2020, у даљем тексту: ЗПП) у вези члана 30. став 2. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/2008... 88/2018), Врховни касациони суд је оценио да је за поступање у овом предмету стварно и месно надлежан Први основни суд у Београду.
Чланом 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова, прописано је да привредни суд у првом степену суди у споровима између домаћих и страних привредних друштава, предузећа, задруга и предузетника и њихових асоцијација (привредни субјекти), у споровима који настану између привредних субјеката и других правних лица у обављању делатности привредних субјеката, као и када је у наведеним споровима једна од странака физичко лице ако је са странком у односу материјалног супарничарства.
Чланом 22. став 2. истог Закона, прописано је да основни суд у првом степену суди у грађанскоправним споровима ако за поједине од њих није надлежан други суд и води извршне и ванпарничне поступке за које није надлежан неки други суд.
Према наведеној законској одредби (члан 25. став 1. тачка 1), привредни судови су стварно надлежни да суде у споровима између домаћих и страних привредних друштва, предузећа, задруга и предузетника и њихових асоцијација, односно између привредних субјеката, без обзира на правну природу спора, што значи да када се ради о привредним субјектима за стварну надлежност привредног суда довољно је да је испуњен субјективни критеријум. Тек уколико се ради о спору између привредних субјеката и других правних лица за стварну надлежност привредног суда неопходно је да је испуњен и објективни критеријум, односно да се ради о спору између ових лица насталом у обављању привредне делатности. У споровима у коме су обе странке друга правна лица, за суђење је стварно надлежан суд опште надлежности без обзира на правну природу спора.
У конкретном случају ради се о спору између тужиоца – предузетника и тужене – правног лица која није привредни субјекат, у коме је предмет тужбеног захтева исплата дуга у коме је предмет тужбеног захтева исплата дуга, односно исплата законске затезне камате тужиоцу на исплаћену накнаду и награду за обављено вештачење, које је тужилац као судски вештак економско– финансијске струке обавио пред Основним судом у Крагујевцу у предмету П 15546/16, па Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови из члана 25. став 1. тачка 1. Закона о уређењу судова за надлежност привредног суда, с обзиром да није испуњен ни субјективни критеријум – не ради се о спору између привредних субјеката, а ни објективни – спор није произишао из привредне делатности парничних странака.
На основу изнетог Врховни касациони суд налази да је за суђење у овој правној ствари, применом члана 22. став 2. Закона о уређењу судова, стварно надлежан Први основни суд у Београду.
На основу члана 22. став 2. ЗПП, одлучено је као у изреци.
Председник већа-судија,
Весна Субић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
