У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић и Данијеле Николић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Милош Влаховић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије – Министарство правде, Управа за извршење кривичних санкција, Казнено-поправни завод у Београду, коју заступа Државно правобранилаштво из Београда, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 2878/19 од 24.10.2019. године, која је исправљена решењем Апелационог суда у Београду Гж 2878/19 од 26.11.2019. године у седници већа одржаној дана 11.03.2021. године, донео је

П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 2878/19 од 24.10.2019. године, која је исправљена решењем Апелационог суда у Београду Гж 2878/19 од 26.11.2019. године, тако што се жалба тужене ОДБИЈА као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1 92/15 од 18.06.2019. године.

Обавезује се тужена да, на име трошкова ревизијског поступка, исплати тужиоцу износ од 22.500,00 динара, у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1 92/15 од 18.06.2019. године, у првом ставу изреке обавезана је тужена да тужиоцу, на име трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада од фебруара 2013. године до марта 2015. године, исплати месечне износе ближе означене у том ставу изреке са законском затезном каматом на сваки износ од доспелости до исплате. У другом ставу изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 217.600,00 динара са законском затезном каматом од 18.06.2019. године до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2878/19 од 24.10.2019. године, коај је исправљена решењем суда под истим бројем од 26.11.2019. године у првом ставу изреке, преиначена је првостепена пресуда у првом ставу изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да се тужена обавеже да му, на име трошкова превоза за долазак и одлазак са рада од фебруара 2013. године до марта 2015. године, исплати месечне износе ближе означене у том ставу изреке са законском затезном каматом на сваки износ од доспелости до исплате. У другом ставу изреке, преиначено је решење из другог става изреке првостепене пресуде тако што је одбијен захтев тужиоца да се тужена обавеже да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 217.600,00 динара са законском затезном каматом од 18.06.2019. године до исплате, а обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 6.000,00 динара. У трећем ставу изреке обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове поступка по жалби у износу од 22.500,00 динара.

Против другостепене пресуде тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду, на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ...18/20), Врховни касациони суд је нашаo да je ревизија основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у радном односу на неодређено време код тужене, и то као државни службеник у Казнено-поправном заводу у Београду. Место рада тужиоца и седиште послодавца је у Београду, а тужиочево пребивалиште је у .... Тужиоцу у спорном периоду нису исплаћени трошкови превоза за долазак на посао и одлазак с посла. Тужена је предвидела процедуру по којој државни службеници и намештеници остварују право на накнаду трошкова превоза, која се примењује од јануара 2013. године. Ова процедура је измењена крајем 2013. године, па је тужилац требало да по истеку месеца доставља захтев за накнаду трошкова превоза, уз који прилаже копију личне карте, потврду превозника, искоришћену оригиналну месечну карту, односно искоришћене оригиналне појединачне карте овлашћеног аутопревозника. Тужилац је правној служби предавао захтеве за накнаду трошкова превоза, јер му је пребивалиште у ..., а место рада и седиште послодавца у Београду, и то за фебруар, март, април, мај, јуни, јули, август и октобар 2013. године. Захтеви су решењима тужене одбијени зато што није уз захтеве није прилагао доказе о насталим трошковима односно није доставио искоришћене аутобуске карте. Тужилац је уз захтеве достављао потврде о цени аутобуске карте на релацији ...-Београд, а тужена је тек од априла 2015. године почела да му исплаћује трошкове превоза. Налазом и мишљењем судског вештака економско- финансијске струке од 18.04.2018. године и допунским налазом од 19.09.2018. године утврђена је висина трошкова превоза за спорни период по месецима на релацији ...- Београд и у укупном износу од 744.050,00 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је, применом члана 37. став 1. Закона о платама државних службеника и намештеника и члана 2. став 1. и члана 3. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника, усвојио тужбени захтев и обавезао тужену да тужиоцу, на име накнаде трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада у периоду од фебруара 2013. године до марта 2015. године, исплати износе за сваки месец у складу са налазом вештака и тако постављеним тужбеним захтевом.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев. По налажењу тог суда, тужилац право на накнаду трошкова превоза остварује у складу са чланом 140. Закона о државним службеницима – писаним захтевом који се подноси функционеру који руководи државним органом, а о том захтеву одлучује се решењем. С обзиром да је за месеце фебруар, март, април, мај, јуни, јули, август и октобар 2013. године добио решења којим су његови захтеви одбијени, а против којих није изјављивао жалбу, док за остале месеце није доставио доказ да се писменим путем обраћао надлежном функционеру захтевом за исплату предметних трошкова, и што због евентуалног „ћутања администрације“ није покренуо управни спор, тужилац не може са успехом тражити по том основу, ни накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене, у смислу члана 172. Закона о облигационим односима,

По оцени Врховног касационог суда, основано се ревизијом тужиоца указује да је побијана пресуда донета погрешном применом материјалног права.

Одредбом члана 13. Закона о државним службеницима (Службени гласник РС”, бр. 79/05…99/10), прописано је да државни службеник има право на плату, накнаду и друга примања према закону којим се уређују плате у државним органима. Према члану 37. став 1. Закона о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС” бр. 62/06…99/10), државни службеник, између осталог, има право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак са рада, док је ставом 2. истог члана прописано да се услови за накнаду трошкова, њихова висина и начин на који се остварују прописују Уредбом Владе. Уредбом о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС” бр. 98/07) предвиђено је да се државном службенику и намештенику надокнађују трошкови превоза за долазак на рад и одлазак са рада, (члан 2. став 1. тачка 1.), у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају (члан 3.).

По налажењу Врховног касационог суда, погрешан је закључак другостепеног суда да тужилац нема право на накнаду трошкова превоза зато што је морао да подноси писмени захтев за накнаду, јер о правима и дужностима државних службеника одлучује руководилац, решењем у смислу члана 140. став 1. Закона о државним службеницима. Супротно овом схватању, Врховни касациони суд налази да право на исплату трошкова превоза није условљено ни подношењем захтева нити доказивањем да је запослени стварно сносио ове трошкове. Ово право запослених засновано је на цитираној одредби члана 37. Закона о платама државних службеника и намештеника и члана 3. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника

Наведеним законским прописима тужиоцу је, као државном службенику запосленом код тужене, признато право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак са рада, чији је смисао да се обезбеди присуство запосленог на раду, при чему наведено право није условљено ни подношењем захтева, нити доказивањем да је запослени стварно подносио трошкове. Тужена је у обавези да тужиоцу у целини плати трошкове које је имао за долазак на рад из ... у Београд и за одлазак са рада. Закон о платама државних службеника и намештеника и Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника не прописује обавезу запосленог да за остваривање свог законског права на накнаду трошкова превоза мора да подноси руководиоцу посебан захтев. Право запосленог на трошкове превоза засновано је непосредно на закону и подзаконском акту, а да ли ће руководиоци органа да о том праву одлучују посебним решењем за сваког запосленог појединачно, није од утицаја на обавезу накнаде трошкова превоза. Имајући у виду да је тужена својим незаконитим радом (неисплаћивањем трошкова превоза у одређеном периоду) тужиоцу проузроковала штету у обавези је да ову штету накнади на основу члана 154. став 1. и 172. став 1. Закона о облигационим односима.

Висина накнаде трошкова превоза тужиоца за долазак на рад и одлазак са рада на наведеној релацији у спорном периоду утврђена је вештачењем.

Потврђена је и одлука о трошковима првостепеног поступка имајући у виду да су исти правилно одмерени, а одбијен је захтев тужене за накнаду трошкове за састав жалбе, применом одредаба чланова 153. и 154. ЗПП.

Из наведених разлога на основу члана 416. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Одлуку у другом ставу изреке, Врховни касациони суд донео је применом одредаба чланова 153, 154. и 165. став 2. ЗПП, те је обавезана тужена да тужиоцу на име трошкова ревизијског поступка исплати износ од 22.500,00 динара, и то на име састава ревизије, сходно тарифном броју 16. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић