Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11, 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиоцу је решењем Скупштине општине Сјеница од 11.03.2004. године додељен на трајно коришћење плац број .. на к.п. бр. .. и .. КО ..., у укупној површини од 161 м2, ради изградње пословно стамбеног објекта. Тужилац је на име накнаде за коришћење наведеног плаца и накнаде за уређивање грађевинског земљишта платио укупан износ од 1.287.339,83 динара, а на основу уговора о уређењу и коришћењу земљишта број .. од 19.01.2014. године. Такође, тужилац је био у обавези да прибави дозволе надлежних институција и испуни услове који се морају поштовати приликом израде и у процедури усвајања урбанистичког плана, што он није учинио, због чега му је, након започињања радова, решењима из августа и децембра 2008. године наложено да обустави изградњу пословно стамбеног објекта до добијања водопривредне сагласности и одобрења за изградњу. Правноснажном пресудом од 21.06.2012. године, утврђено је да је уговор од 19.01.2014. године ништав и извршена је промена у катастру непокретности тако да је као корисник спорних парцела уписана Општина Сјеница. Након тога, на основу правноснажне пресуде од 01.04.2013. године, тужиоцу је исплаћена накнада по основу уплате накнаде за коришћење земљишта и накнаде за уређење грађевинског земљишта, у износу од 1.287.339,90 динара, са законском затезном каматом. Поред наведеног износа (који му је исплаћен), тужилац потражује и накнаду штете на име измакле користи, јер је очекивао да оствари зараду у виду разлике између средстава уложених у изградњу и тржишне вредности станова које би продао, а у чему га је онемогућила тужена.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да тужилац није доказао да је остварење добити у конкретном случају било извесно. Намера тужиоца да изгради стамбено-пословни објекат није спорна, али ова чињеница у склопу осталих околности није довољна да би му била досуђена и накнада штете у висини добити, односно зараде до које би дошао продајом станова. Према ставу судова измаклу добит чини очекивано увећање имовине, при чему није меродавно оно што сам оштећени очекује него објективна могућност стицања добити, а у конкретном случају, добит коју би тужилац стекао продајом станова је само хипотетички закључак заснован на субјективном предвиђању тужиоца из којих разлога је његов захтев одбијен.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је становиште нижестепених судова о неоснованости тужбеног захтева тужиоца.

Према члану 189. став 1. Закона о облигационим односима, оштећени има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи. Према ставу 3. истог члана, при оцени висине измакле користи узима се у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем.

Полазећи од наведене законске норме, да би се остварило право на накнаду штете по основу измакле користи, потребно је да се испуне одређени услови, па између осталог да је штета у виду измакле користи извесна и да се добит могла очекивати по редовном току ствари или посебним околностима, као и да је остварење добити било спречено штетниковом радњом. Измакла корист мора бити конкретно доказана. Редован ток ствари у конкретном случају, подразумевао би да је то она штета коју тужилац трпи тиме што није изградио предвиђени пословно стамбени објекат, а затим његове посебне делове продао и из тог посла извукао корист, коју редовно остварује у својој делатности, а чије остварење је спречила тужена својим радњама. Дакле, није довољно да тужилац докаже само колика се корист могла очекивати од таквог посла, већ и да је она извесна према редовном току ствари, као и да се то није десило због радњи које је предузео тужени. У конкретном случају нема кривице тужене што тужилац није остварио очекивану корист, јер до изградње објекта није дошло кривицом самог тужиоца пошто није прибавио потребне дозволе и обезбедио услове за изградњу. Супротно наводима ревизије, правилан је закључак у побијаној одлуци да тужилац није доказао одређени степен извесности да би корист за коју тужилац тражи накнаду била остварена да је тужилац продао станове, јер извесност значи да би тужилац у датим околностима ту добит стварно и остварио да га тужена није у томе спречила.У таквој чињеничној и правној ситуацији правилан је закључак у побијаној одлуци да не постоји штета у виду измакле користи, у смислу одредабе члана 189. став 3. Закона о облигационим односима.

Из напред наведених разлога, Врховни касациони суд је применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић