Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку применом члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 87/18) и утврдио да је ревизија делимично основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, пресудом Четвртог општинског суда у Београду П 3679/06 од 09.07.2009. године, која је постала правноснажна 13.06.2012. године, одбијен је захтев туженог којим је тражио да се обавеже тужиља да му на име остатка купопродајне цене исплати 5.000 евра у динарској противвредности, обавезана је тужиља да се са свим лицима и стварима исели из локала бр. ... х, који се налази у згради – пословном објекту Тржни центар у Земуну, Трг победе број 1 и преда га ослобођеног од лица и ствари туженом, а одбијен је противтужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да је по основу решења Општине Земун, Одељења за грађевинске и комуналне послове од 05.02.1998. године исплатом износа од 30.000 ДЕМ туженом стекла право својине на напред наведеном локалу, са образложењем да уговор о купопродаји предметног локала није закључен у писменој форми, већ да је постигнут усмени договор, који је ништав. Тужиља је туженом на име купопродајне цене за предметни локал исплатила 30.000 ДЕМ, који је користила од маја 1998. године, по одобрењу туженог, све до децембра 2012. године, када је у поступку извршења напред наведене пресуде принудно исељена. Предметни локал тужиља је месечну закупнину у висини од 300 евра. У предметном локалу су вода и струја били прикључени на име тужиље. Тужени је 30.08.2005. године позвао тужиљу да му исплати 5.000 евра, на име преостале купопродајне цене предметног локала.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужени у обавези да тужиљи врати износ добијен на име купопродајне цене за предметни локал, са каматом од подношења тужбе до исплате, применом члана 104, 210. и 214. Закона о облигационим односима, са којих разлога је утврдио да постоји потраживање тужиље према туженом у висини од 15.000 евра у динарској противвредности са каматом почев од 05.09.2012. године до исплате, с обзиром да је утврђена ништавост уговора о купопродаји локала закљученог између странака и да је тужиља туженом на име купопродајне цене предала 30.000 ДЕМ, односно 15.000 евра. Одлучујући о противтужбеном захтеву туженог, првостепени суд је закључио да је тужиља у обавези да туженом накнади штету за све време за које је користила локал, јер га је користила без правног основа, с обзиром да са туженим није имала закључен писмени уговор о купопродаји, односно правни основ за коришћење локала. Имајући у виду напред наведено и изјаву туженог да предлаже пребијање потраживања првостепени суд је утврдио да постоји потраживање тужиље према туженом у висини од 15.000 евра, са каматом од 29.10.2012. године, и применом чл. 336. и 339. Закона о облигационим односима утврдио да су се потраживања странака пребојем угасила до износа од 15.000 евра, са каматом од 29.10.2012. године до исплате, док је за преостали износ од 23.800 евра обавезао тужиљу да га исплати туженом, у динарској противвредности, са каматом од 29.10.2012. године, применом члана 154, 155. и 189. Закона о облигационим односима.

По оцени Врховног касационог суда правилно је другостепени суд применио материјално право када је утврдио потраживања парничних странака, и то тужиље у висини од од 15.000 евра, а туженог у висини од 1.800 евра, извршио њихов пребој, и обавезао туженог да тужиљи плати преостали износ од 13.200 евра са каматом, а одбио, као неоснован противтужбени захтев туженог за износ од 37.000 евра са каматом.

Наиме, код утврђеног да је пресудом од 09.07.2009. године, која је постала правноснажна 13.06.2012. године, одбијен захтев туженог којим је тражио да се обавеже тужиља да му на име остатка купопродајне цене исплати 5.000 евра у динарској противвредности, обавезана је тужиља да се са свим лицима и стварима исели из предметног локала и преда га ослобођеног од лица и ствари туженом, а одбијен противтужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да је по основу решења Општине Земун, Одељења за грађевинске и комуналне послове од 05.02.1998. године исплатом износа од 30.000 ДЕМ туженом стекла право својине на предметном локалу и да је тужиља на име купопродајне цене за локал туженом исплатила 30.000 ДЕМ, то је правилан закључак другостепеног суда да је уговор о купопродаји локала ништав и да је тужени у обавези да тужиљи врати износ који је примио на име купопродајне цене за локал, правилном применом члана 104. Закона о облигационим односима, и стим у вези правилно утврдио висину потраживања тужиље према туженом у износу од 15.000 евра, као и да је потраживање тужиље доспело 05.09.2012. године, а што тужени није ни спорио.

Правилно је другостепени суд утврдио висину потраживања туженог према године. Наиме, предмет спора по противтужби је накнада по основу коришћења туђе ствари у смислу члана 219. Закона о облигационим односима, јер тужени сматра да је тужиља користила предметни локал без правног основа. Употреба туђе ствари у своју корист прописана је чланом 219. Закона о облигационим односима, који прописује да када је неко туђу ствар употребио у своју корист, ималац може захтевати, независно од права на накнаду штете, или у одсуству ове, да му овај накнади корист коју је имао од употребе. Ради се о посебном виду стицања без основа, који истовремено захтева да морају бити испуњени општи услови стицања без основа прописани чланом 210. Закона о облигационим односима, јер је суштина да на страни једног лица постоји увећање (обогаћење) услед умањења имовине на страни другог лица, а да тај прелаз имовине нема свој основ у правном послу. С обзиром да је тужиља туженом на име купопродајне цене за локал исплатила 30.000 ДЕМ и да је од маја 1998. године била у поседу предметног локала и користила га до децембра 2012. године, као и да је пресудом од 09.07.2009. године, која је постала правноснажна 13.06.2012. године, обавезана да се са свим лицима и стварима исели из локала и преда га ослобођеног од лица и ствари туженом, то је правилан закључак другостепеног суда да тужени има право на накнаду за период након правноснажности наведене пресуде па све до исељења тужиље из локала и предаје истог туженом, у висини месечне закупнине од 300 евра месечно, односно укупно 1.800 евра. Стога су неосновани наводи ревизије да је другостепени суд одлучујући о противтужбеном захтеву погрешно применио материјално право.

Одлучујући о истакнутом приговору пребијања (компензације) од стране туженог, другостепени суд је правилно применио материјално право, одредбу из члана 336. Закона о облигационим односима. Наиме, пребијање (компензација) је међусобно обрачунавање узајамних облигација, обрачунава се тражбина са тражбином односно дуг са дугом из узајамних облигација, а према члану 336. Закона о облигационим односима дужник може пребити потраживање које има према повериоцу са оним што онај потражује од њега, ако оба потраживања гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода и исте каквоће и ако су оба доспела. Другостепени суд је утврдио да постоји потраживање тужиље према туженом у висини од 15.000 евра и да је исто доспело 05.09.2012. године и да постоји потраживање туженог према тужиљи у висини од 1.800 евра и да је исто доспело 29.10.2012. године и с тим у вези правилно утврдио да су се потраживања пребојем угасила до износа од 13.200 евра у динарској противвредности са каматом од 29.10.2012. године до исплате, те је са тих разлога правилно одлучио другостепени суд када је обавезао туженог да тужиљи плати преостали износ од 13.200 евра са каматом, а одбио, као неоснован противтужбени захтев туженог за исплату износа од 37.000 евра са каматом.

Међутим, другостепени суд је погрешно применио материјално право у делу којим је одлучио о исплати камате на досуђени износ главнoг потраживања, јер је на досуђени износ од 13.200 евра у динарској противвредности досудио камату коју признаје Централна европска банка на штедне улоге почев од 05.09.2012. године па до исплате. Наиме, када је обавеза изражена у еврима, што је заједничка валута за државе чланице Европске уније, домицилна камата је она коју за евро прописује централна банка Европске уније, а то је Европска централна банка и тужиљи припада камата по стопи коју прописује Европска централна банка на штедне улоге по виђењу у динарској противвредности по курсу на дан исплате за период од падања туженог у доцњу 05.09.2012. године па до дана ступања на снагу Закона о затезној камати („Сл. гласник РС“ број 119/2012). Oвај закон, који је ступио на снагу 25.12.2012. године, прописао је у члану 4 став 1 начин утврђивања стопе затезне камате на износ дуга који гласи на евре, са којих разлога тужиљи почев од тог датума припада законска затезна камата на досуђени износ, која се обрачунава у складу са овим законом, због чега тужиља има право на ту камату од 25.12.2012. године до исплате. С обзиром на наведено, одлука о камати је преиначена, и са којих разлога је одлучено као у ставу првом изреке ове пресуде.

Са напред наведених разлога, на основу члана 414. и 416. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић