Решењем Вишег суда у Пожаревцу Гж 826/19(2016) од 08.10.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба крајњег корисника Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу ЈП Београд и решење Другог основног суда у Београду Р1 47/16 од 25.11.2016 године, је потврђено у ставу првом, другом и трећем изреке у делу досуђених трошкова ванпарничног поступка. Ставом другим изреке, исто решење је преиначено у трећем ставу изреке у делу досуђене камате, тако што је обавезан крајњи корисник да предлагачима од првог до четвртог реда на трошкове ванпарничног поступка у износу од 288.750,00 динара исплати законску затезну камату почев од дана извршности решења до коначне исплате.

Против правноснажног решења донетог у другом степену, крајњи корисник Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу ЈП Београд, је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући дозвољеност поднете ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија у односу на предлагаче ББ и ВВ, није дозвољена, јер вредност предмета спора побијаног дела решења у односу на њих – по 3.190.513,00 динара очигледно не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења предлога дана 22.02.2016. године, у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

Врховни касациони суд је испитао побијано решење на основу члана 408. и 420. став 1. и 6. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 – у даљем тексту ЗПП) у вези са чланом 27. став 2. Закона о ванпарничном поступку, па је нашао да ревизија крајњег корисника у односу на предлагаче АА и ГГ, није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, правноснажним решењем Скупштине Општине Чукарица, Секретаријат за комунално, стамбене и грађевинске послове, урбанизам и имовинско-правне послове III-03 бр. ../88 од 30.03.1990. године, изузето је уз правичну накнаду неизграђено градско грађевинско земљиште у корист Општина Чукарица, за потребе градског друштвеног фонда за грађевинско земљиште и путеве Београд, ради изградње локације „ЕЕ“ и то кп бр. .. укупне површине 3292 м2 и кп .. укупне површине 2597 м2, обе КО ..., раније земљишно – књижних сукорисника, између осталих са 1/12 идеалних делова правног претходника предлагача, сада пок. ЂЂ. Из допунског решења о наслеђивању Првог основног суда у Београду О 3214/14 од 27.03.2015. године утврђено је да накнадно пронађену заоставштину иза пок. ЂЂ из ... чине сва права по основу правноснажног решења СО Чукарица – Управа за имовинско- правне послове II-01 бр. ../87 од 01.09.1987. године као и права по основу првноснажног решења СРС – Град Београд – СО Чукарица - Секретаријат за комунално, стамбене и грађевинске послове, урбанизам и имовинско-правне послове број ../88 од 30.03.1990. године, те да се за наследнике оглашавају ћерка оставиоца ГГ са 2/6 идеалних делова, син оставиоца АА са 2/6 идеалниг делова, унук оставиоца ББ са 1/6 идеалних делова и унук оставиоца ВВ са 1/6 идеалних делова. На основу процене Пореске управе, Филијала „А“ Чукарица од 17.06.2016. године број ../2016 .. на коју није било примедби, утврђено је да тржишна вредност предметних катастарских парцела износи 39.000,00 динара по метру квадратном.

Код тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је обавезао крајњег корисника Дирекцију за грађевинско земљиште и изградњу ЈП Београд да предлагачима, као правним следбеницима ранијег корисника исплати накнаду за експроприсано земљиште према тржишној цени наведеној у процени Пореске управе, Филијала „А“ Чукарица од 17.06.2016. године.

Другостепени суд је одбио као неосновану жалбу крајњег корисника Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу ЈП Београд и потврдио првостепено решење у ставу првом, другом и трећем изреке у делу досуђених трошкова ванпарничног поступка, а преиначио само камату у ставу трећем, досуђену на трошкове поступка, тако што је исту досудио почев од дана извршности решења до исплате.

По налажењу Врховног касационог суда, правилно су нижестепени судови применили одредбе Закона о експропријацији, када су обавезали крајњег корисника Дирекцију за грађевинско земљиште и изградњу ЈП Београд да предлагачима исплати накнаду за експроприсане непокретности, правилно одбијајући приговор недостатка пасивне легитимације крајњег корисника.

Одредбом члана 31. став 1. тачка 1. Закона о експропријацији прописано је да решење којим се усваја предлог за експропријацију нарочито садржи назначење корисника експропријације.

Чланом 33. Закона о експропријацији прописано је да трошкове поступка експропријације сноси корисник експропријације.

Одредбом члана 42. Закона о експропријацији, прописано је да се накнада за експроприсано пољопривредно земљиште и грађевинско земљиште одређује у новцу, према тржишној цени таквог земљишта, ако Законом није другачије прописано (став 1). Процену тржишне цене из става 1. овог члана врши орган за утврђивање пореза на промет апсолутних права на непокретностима (став 2).

По налажењу Врховног касационог суда, правилно су нижестепени судови утврдили пасивну легитимацију противника предлагача, обзиром да из решења о изузимању произилази да су предметне катастарске парцеле изузете за потребе Градског друштвеног фонда за грађевинско земљиште и путеве Београд, који је правни претходник Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу ЈП Београд, због чега Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу ЈП Београд, као крајњи корисник јесте пасивно легитимисана у овој правној ствари у смислу члана 31. став 1. тачка 1. и члана 33. Закона о експропријацији, те је у обавези да предлагачима исплати тражену накнаду. Дакле, правилан је правни став нижестепених судова да је крајњи корисник одређен у управном поступку решењем о изузимању, а да суд у ванпарничном поступку одређује само висину накнаде, те да међусобна потраживања противника предлагача Дирекције за грађевинско земљиште и изградњу ЈП Београд као крајњег корисника и „Станком корпорације“ доо нису од утицаја на правилно утврђење пасивне легитимације противника предлагача – крајњег корисника у овој парној ствари, али могу бити предмет неког другог поступка.

Орган надлежан за утврђивање пореза на пренос апсолутних права (пореска управа) дала је процену тржишне цене за експроприсане предметне непокретности 39.000,00 динара по метру квадратном, на коју процену није било примедби, па је о траженој накнади одлучено правилном применом члана 42. Закона о експропријацији.

Ревизијским наводима није доведена у сумњу правилност и законитост побијаног решења. Наводи ревизије су већ истицани у спроведеном поступку и по оцени Врховног касационог суда детаљно и правилно су оцењени у побијаној одлуци.

Правилна је и одлука о трошковима поступка донета сходно члану 153, 154. 163. и 165. ЗПП у вези са чланом 30. став 2. ЗВП.

Имајући у виду напред наведено, Врховни касациони суд је одбио као неосновану ревизију крајњег корисника и одлучио као у ставу првом изреке решења, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Одлука као у ставу другом изреке, донета је на основу члана 413. ЗПП.

Председник већа-судија,

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић