Испитујући побијану одлуку у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11 ... 18/20), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а наводи ревизије који се односе на непотпуно и неправилно утврђено чињенично стање не могу бити ревизијски разлог, с обзиром на одредбу члана 407. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је са туженим закључила уговор о раду на одређено време број .../... од 01.02.2017. године, ради замене привремено одсутног запосленог. Решењем туженог од 23.04.2018. године, тужиљи је престао радни однос, због истека рока на који је заснован, односно због повратка на рад одсутне запослене са боловања. Тужиља сматра да јој је радни однос код туженог по основу уговора о раду од 01.02.2017. године, престао још 28.04.2017. године и да је након тога радила без правног основа, односно обављала фактички рад код туженог и на тај начин засновала радни однос на неодређено време.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су одбили као неоснован тужбени захтев тужиље, јер у конкретном случају није дошло до заснивања радног односа на неодређено време 09.05.2017. године. Наиме, тужиља је са туженим закључила уговор о раду на одређено време ради замене привремено одсутне ББ, која је без прекида била одсутна са рада, ради одржавања трудноће, породиљског одсуства и одсуства ради неге детета у периоду од 01.01.2017. године, па све до 27.04.2018. године, из којих разлога се не ради о фактичком раду тужиље након 27.04.2017. године (када је истекло боловање ради одржавања трудноће), па тако ни заснивање радног односа у смислу одредбе члана 32. став 2. Закона о раду.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је у нижестепеним пресудама примењено материјално право и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље да се утврди да је у радном односу на неодређено време код туженог почев од 09.05.2017. године

Према члану 32. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр.24/05...75/14), сматра се да је запослени засновао радни однос на неодређено време, даном ступања на рад ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду у складу са ставом 1. овог члана.

Одредбом члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 ... 75/14), прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1.); да послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида, не може бити дужи од 24 месеца (став 2.); да се прекид краћи од 30 дана не сматра прекидом периода из става 2. овог члана (став 3.); да изузетно од става 2. овог члана, уговор о раду на одређено време може да се закључи између осталог ако је то потребно због замене привремено одсутног запосленог, до његовог повратка (став 4. тачка 1.); да ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона, или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радих дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (члан 6.). Одредбом члана 175. истог закона, прописано је да радни однос престаје истеком рока на који је заснован.

У конкретном случају тужиља и тужени су закључили уговор о раду на одређено време 01.02.2017. године. По том уговору тужиља је засновала радни однос код туженог ради замене привремено одсутне ББ. Трајање радног односа одређено је до повратка запосленог на рад. Тужиљи је престао радни однос због истека рока на који је заснован, у смислу члана 175. тачка 1. Закона о раду. Уговор о раду, закључен између тужиље и туженог, везан је за трајање одсуства запослене уместо које је привремено тужиља засновала радни однос уговором о раду на одређено време, па није било места примени одредбе члана 32. став 2. Закона о раду, за заснивање радног односа на неодређено време ступањем на рад, већ је правилно тужиљи престао радни однос, повратком запослене коју је мењала. Значи, да би се засновао радни однос у смислу члана 32. став 2. Закона о раду, битно је да запослени ради без закљученог уговора о раду, што у конкретној ситуацији није случај.

Како је привремена спреченост за рад трајала у континуитету од 01.01.2017. године до 27.04.2018. године, то су неосновани наводи ревизије да је тужиља радила без правног основа после 27.04.2017. године, као и наводи који се односе на дужину трајања привремене спречености.

Такође, уговор о раду који је тужиља закључила ограничен је на период трајања до повратка привремено одсутног радника чија је замена била у наведеном периоду, што се и десило 28.04.2018. године, па инсистирање тужиље да је ББ била на боловању само до 27.04.2017. године, а после на одсуству ради неге детета, није од утицаја, јер без обзира на разлог ова запослена је била привремено одсутна са рада у наведеном периоду без прекида, а тужиља није наставила рад код туженог наредних пет дана, после повратка одсутног запосленог, тако да нису испуњени ни услови из одредбе члана 37. Закона о раду за преображај радног односа.

Према томе, ревизијом тужиље неосновано се истиче погрешна примена материјалног права.

Из наведених разлога, а с обзиром да се осталим наводима ревизије оспорава утврђено чињенично стање што не може бити ревизијски разлог према одредби члана 407. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је применом члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова ревизијског поступка, јер по ревизији није успела, те је на основу члана 165. став 1. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић