Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је 07.07.2015. године покренула парнични поступак против предузећа „Рашка – вискозна предионица“ ДОО у реструктурирању, ради наплате новчаног потраживања у висини износа које је лично уплатила на име доприноса за пензијско и инвалидско осигурање како би остварила право на пензију. Тај парнични поступак је прекинут због отварања поступка стечаја над означеним предузећем. Тужиља је своје потраживање пријавила и у стечајном поступку. Закључком стечајног суда Ст 22/17 од 27.04.2018. године признато је тужиљино потраживање у укупном износу од 405.030,77 динара. Стечајни поступак закључен је правноснажним решењем стечајног суда Ст 22/17 од 22.06.2018. године. У том поступку утврђено је да стечајни дужник нема имовину и да се зато не може формирати стечајна маса из које би се намирили његови повериоци. Тужиља из тог разлога није наплатила своје потраживање у стечајном поступку, а није ни подносила приговор ради убрзања тог поступка.

На основу тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је применом члана 172. Закона о облигационим односима, усвојио тужбени захтев. По становишту тог суда, тужена одговара за дугове предузећа „Рашка – вискозна предионица“ ДОО, као зависног друштва Холдинг корпорације „Рашка“ која је пословала са друштвеним (државним) капиталом, без обзира што тужиља није подносила приговор за убрзање поступка стечаја јер исти, и да је поднет, не би имао изгледа за успех пошто је стечајни поступак окончан за нешто дуже од 6 месеци.

Другостепени суд је због погрешне примене материјалног права преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев. По становишту тог суда, основ одговорности тужене не произилази из одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима јер тражена штета није проузрокована незаконитим или неправилним радом органа тужене државе, нити из члана 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року зато што је услов за подношење тужбе за накнаду имовинске штете претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року, што је у овом случају изостало.

По налажењу Врховног касационог суда, побијана другостепена пресуда је законита, а наводи тужиље о погрешној примени материјланог права нису основани.

Тврдња ревидента о одговорности тужене за штету на основу члана 172. Закона о облигационим односима јер судови нису спровели парнични и стечајни поступак хитно, ефикасно и без одуговлачења, нису прихватљиви. Парнични поступак је прекинут по сили закона зашто што је над туженим у том поступку био отворен стечај, а стечајни поступак је окончан у разумном року. Потраживање признато у стечајном поступку тужиља није наплатила не зато што је стечајни суд неажурно поступао, већ зато што стечајни дужник није имао имовину из које би се његови стечајни повериоци могли наплатити. Иако у ревизији тврди да накнада штете коју потражује није повезана са повредом права на суђење у разумном року и да зато у овом спору није било места примени члана 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року, наводима да су судови поступали неефикасно и неажурно тужиља управо указује на повреду права на правично суђење – права на суђење у разумном року. Међутим, услов за остварење права на накнаду имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року је правноснажно решење којим је утврђена повреда тог права, а које у конкретном случају не постоји.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић