Против правноснажног решења донетог у другом степену предлагачи су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

О ревизији није било потребно да се одлучује као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), пошто предлагачи ревизијом побијају одлуку донету у другом степену којом је преиначена првостепена одлука и одлучено о захтевима странака, у ком случају је ревизија увек дозвољена, сагласно члану 403. став 2. тачка 2. у вези с чл. 420. ЗПП и 27. став 2. Закона о ванпарничном поступку - ЗВП („Службени гласник СРС“, бр. 25/82, 48/88, „Службени гласник РС“, бр. 46/95-др.закон, 18/2005-др.закон, 85/12, 45/13-др.закон, 55/14, 6/15, 106/15-др.закон, 14/22).

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП, чије се одредбе у овом поступку сходно примењују на основу одредбе члана 30. став 2. ЗВП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија предлагача основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

У правноснажно окончаном поступку је утврђено да је катастарска парцела .. површине 2440 m2, уписана у лист непокретности .. к.о. ... као својина предлагачā са по ½, експроприсана 03.05.2017. године уз накнаду у корист Републике Србије за потребе Јавног предузећа „Путеви Србије“ Београд, ради изградње дела ауто-пута Е763 Београд-Пожега, деоница Сурчин-Обреновац, на предлог ЈП „Путеви Србије“ од 15.03.2017. године, на основу решења Владе Републике Србије 05 бр. 465-586/2016 од 31.01.2017. године којим је утврђен општи интерес за експропријацију, односно административни пренос непокретности (решење Одељења за имовинско-правне, стамбене и послове правне помоћи Градске Општине Сурчин број 465-157/2017 од 03.05.2017. године правноснажно 23.05.2017. године). Како пред органом управе није дошло до споразума о одређивању накнаде за експроприсану непокретност између предлагача и крајњег корисника ЈП „Путеви Србије“, суд је спровео поступак за одређивање накнаде у коме је утврђено да тржишна вредност m2 екпсроприсане парцеле износи 2.898,14 динара, што укупно износи 7.071.461,60 динара (уколико се ради о грађевинском земљишту) односно 600,00 динара (укупно 1.464.000,00 динара) ако се ради о пољопривредном земљишту (процена Пореске управе – Филијала Земун од 13.10.2020. године). Према просторном плану Градске Општине Сурчин („Службени лист Града Београда“, бр. 9/2008) к.п. .. к.о. ... (од које је 2016. године формирана, између осталих, експроприсана к.п. ..) налазила се у оквиру „грађевинског подручја – зона планирано земљиште за породично становање“, а к.п. .. је предвиђена за изградњу „ДП I реда – коридор ауто-пута“ просторним планом подручја посебне намене инфраструктурног коридора Београд-Јужни Јадран деоница Београд-Пожега.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је, применом чл. 41. и 42. Закона о експропријацији, обавезао противника предлагача да исплати предлагачима износе од по 3.535.730,08 динара, одредивши накнаду за експроприсану непокретност као за грађевинско земљиште, у износу од 7.071.461,60 динара.

Решавајући о жалби противника предлагача другостепени суд је преиначио првостепено решење, смањивши износ накнаде на 1.464.000,00 динара и обавезавши противника предлагача да исплати предлагачима износе од по 732.000,00 динара на име накнаде за експроприсану непокретност, сматрајући да је реч о пољопривредном земљишту. Другостепени суд је своју одлуку образложио тиме што је к.п. .. к.о. ..., иако је још од 2008. године градско грађевинско земљиште, у време експропријације 2017. године у јавној књизи била уписана као пољопривредно земљиште, због чега евентуалне касније промене намене нису од значаја за утврђивање вредности предметног земљишта.

Врховни касациони суд оцењује да се ревизијом предлагача основано указује да је побијана другостепена одлука заснована на погрешној примени материјалног права.

Право на имовину, као једно од основних права, гарантовано је непосредно Уставом Републике Србије (члан 58) на тај начин што се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1) и што је одузимање или ограничење права својине дозвољено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2). Исто је прописано и одредбама члана 1. и 42. Закона о експропријацији („Службени гласник РС“, бр. 53/95, „Службени лист СРЈ“, бр. 16/01, „Службени гласник РС“, бр. 23/01, 20/09, 55/13-УС, 106/16-аутентично тумачење).

У конкретном случају, предлагачима је експроприсано грађевинско земљиште, како је правилно закључио првостепени суд, с обзиром да му је таква намена утврђена још Планом намене простора из просторног плана Градске Општине Сурчин од 2008. године, и такву намену је оно имало и у моменту експропријације 2017. године. Законом о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03, 34/06, 39/09) важећим у време одређивања намене непокретности предлагача, било је прописано да је грађевинско земљиште земљиште на којем су изграђени објекти и земљиште које служи редовној употреби тих објеката, као и земљиште које је, у складу са законом, одговарајућим планом предвиђено за изградњу и редовно коришћење објеката (члан 67. став 1.). Посебна врста грађевинског земљишта, према том закону, је јавно грађевинско земљиште које је планом донетим у складу са овим законом намењено за изградњу јавних објеката од општег интереса и за јавне површине и које је у државној својини (члан 69. став 2).

Закон о планирању и изградњи од 2003. године није изричито прописивао поступање надлежних органа у вези са променом намене пољопривредног и шумског земљишта у грађевинско земљиште, на начин који је уређен важећим Законом о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09, 64/10-УС, 24/11, 121/12, 42/13-УС, 50/13-УС, 54/13-УС, 98/13-УС, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19- др.закон, 9/20, 52/21). Наиме, чланом 88. важећег закона прописана је обавеза органа надлеженог за доношење планског документа да, када се планским документом промени намена пољопривредног и шумског у грађевинско земљиште, у року од 15 дана од дана ступања на снагу тог документа достави органу надлежном за послове државног премера и катастра плански документ који садржи опис катастарских парцела којима је промењена намена или опис границе планског документа са пописом катастарских парцела са одговарајућим графичким приказом (став 1). Ставом другим истог члана је изричито прописано право власника таквог земљишта да од дана ступања на снагу планског документа којим је извршена промена намене пољопривредног и шумског земљишта у грађевинско земљиште, остварује сва права власника на грађевинском земљишту у складу са овим законом.

Међутим, околност што раније важећим Законом о планирању и изградњи није било изричито прописано право власника земишта коме је од дана ступања на снагу планског документа промењена намена (из пољопривредног и шумског) у грађевинско да остварује сва права власника на грађевинском земљишту у складу са тим законом, не значи да конкретну чињенично-правну ситуацију треба тумачити као што је то учинио другостепени суд, ускраћивањем права власницима експроприсане грађевинске парцеле да им буде накнађен први износ тржишне цене те парцеле.

Људска права зајемчена Уставом непосредно се примењују (члан 18. став 1), а одредбе о њима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3). При ограничењу људских права зајемчених Уставом сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности и сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (члан 20. став 3. Устава). С тим у вези, пропуст државних органа да поступе у складу са начелима добре управе и правовремено размене информације и изврше одговарајуће уписе у јавну књигу о статусу и намени земљишта планираног за изградњу државног инфраструктурног пројекта, не може се тумачити на штету предлагача – власника земљишта које им се за ту сврху одузима, тако што би се прекомерно задирало у њихово право својине и неоправдано умањивала накнада за земљиште које им се експроприше, процењивањем његове тржишне цене као да је предметно земљиште пољопривредно, иако је јасно да је реч о грађевинском земљишту, јер је предвиђена за изградњу „ДП I реда – коридор ауто-пута“ просторним планом подручја посебне намене инфраструктурног коридора Београд-Јужни Јадран деоница Београд-Пожега.

С обзиром на изложено, Врховни касациони суд налази да је првостепени суд, за разлику од другостепеног, правилно применио материјално право када је предлагачима досудио накнаду за експроприсану непокретност претходно закључивши да је у питању реч о грађевинском земљишту, па је одлучио као у изреци овог решења, на основу члана 416. став 1. ЗПП.

Одлука о трошковима поступка донета је на основу члана 165. став 1. у вези с чл. 153. став 1. и 154. став 1. ЗПП, с обзиром на успех предлагача у поступку по ревизији. Противник предлагача обавезан је да накнади предлагачима трошкове поступка по ревизији, чији је износ одмерен применом, на основу члана 154. став 2. ЗПП, Таксене и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, и то на име састава ревизије од 18.000,00 динара и таксе за ревизију у износу од 3.800,00 динара и ревизијску одлуку од 5.700,00 динара.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић