Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је тужбом поднетом 07.12.2020. године у овом спору истакао захтев да суд утврди дискриминаторско поступање тужене, да је тужена дискриминаторски поступала према тужиоцу, као и да суд обавеже тужену да му исплати накнаду штете због застоја у радовима, који је настао кривицом тужене. Тужена је истакла приговор литиспенденције. Након извршеног увида у пресуду Вишег суда у Смедереву П 204/19 од 13.12.2019. године, утврђено је да постоји идентитет парничних странака у том предмету и у овом предмету. Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 3027/20 од 10.12.2020. године, правноснажно је окончан поступак у предмету Вишег суда у Смедереву П 204/19 (пресудом Вишег суда у Смедереву П 204/19 од 13.12.2019. године, одбијен је тужбени захтев за утврђење дискриминације и накнаду штете). Предмет тужбеног захтева у наведеној парници је такође утврђење дискриминаторског поступања тужене у вези штете због застоја у радовима, одосно у питању је парница која је вођена између истих странака, па је утврђено да постоји идентитет странака, тужбених захтева и чињеничног стања.

По становишту Врховног касационог суда нижестепени судови су правилном применом одредби процесног закона и одредби материјалног права одлучили о приговорима туженог и захтевима тужиоца.

Наиме, одредбом члана 203. став 3 ЗПП прописано је да док парница тече, не може се у погледу истог захтева покренути нова парница међу истим странкама, а ако таква парница буде покренута, суд ће тужбу да одбаци, док је према одредби члана 359. став 2. ЗПП, дужност суда да током целог поступка по службеној дужности пази да ли је ствар правноснажно пресуђена и ако утврди да је парница покренута о захтеву о коме је већ правноснажно одлучено, одбациће тужбу.

Код правилно утврђеног постојања идентитета странака и чињеничног стања и правног основа поводом истог тужбеног захтева у предметној парници и парници П 204/19, окончаној доношењем правноснажне судске пресуде, приговор литиспенденције и приговор пресуђене ствари (о ком приговору је суд водио рачуна по службеној дужности) правилно су усвојени. С обзиром да је правна последица у оба случаја иста, тужба за утврђење дискриминације и накнаду штете у овом спору је правилно одбачена применом одредби члана 294. став 1. тачка 3. и 4 ЗПП.

Одредбом члана 43. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, бр. 22/09), прописане су врсте тужбе које се могу поднети у поступку за заштиту од дискриминације, па се поред утврђења забране извршења радње од које прети дискриминација, забране даљег вршења радње дискриминације, односно забране понављања радње дискриминације (тачка 1.), утврђења да је тужени дискриминаторски поступао према тужиоцу или другоме (тачка 2.), извршења радње ради уклањања последица дискриминаторског поступања (тачка 3.), могу поставити захтеви за накнаду материјалне и нематеријалне штете (тачка 4.). Сходно наведеном, основаност захтева по некој од тужби из тачке 1 - 3 наведене законске одредбе, представља претходно питање за утврђивање права на накнаду штете у вези са дискриминацијом.

У конкретном случају, не постоји правноснажна пресуда којом је утврђена дискриминација тужиоца од стране тужене заснована на истом чињеничном основу, а тужбени захтев тужиоца за утврђење дискриминаторског поступања туженог према тужиоцу и накнаду штете по том основу у предмету пред Вишим судом у Смедереву одбијен као неоснован (у предмету П 204/19 правноснажно), то је у овој парници тужба са таквим захтевом одбачена из напред наведених разлога.

Наводима ревизије неосновано се оспорава утврђено чињенично стање и правилна примена материјалног права јер се не наводи ништа ново што би било од утицаја на доношење другачије одлуке у овој правној ствари.

На основу изложеног, одлучено је као у изреци применом члана 414. и члана 420. став 6. ЗПП.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић