.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 1470/2023
17.05.2023. година
Београд
У ИМЕ НАРОДА
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Јелице Бојанић Керкез, председника већа, Весне Станковић и Радославе Мађаров, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Владимир Милановић, адвокат из ..., против тужене Опште болнице „др Радивој Симоновић“ Сомбор, ради исплате, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4995/22 од 20.12.2022. године, у седници већа одржаној дана 17.05.2023. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4995/22 од 20.12.2022. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4995/22 од 20.12.2022. године, преиначена је пресуда Основног суда у Сомбору П1 732/20 од 09.08.2022. године, тако што је одбијен тужбени захтев којим је тужиља тражила да јој тужена за период од 01.11.2017. до 31.09.2020. године, на име накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора исплати износ од 194.366,84 динара, са припадајућом законском затезном каматом, те је одбијен захтев тужиље за накнаду трошкова парничног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20), Врховни суд је оценио да је ревизија неоснована.
У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.
Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у спорном периоду била запослена код тужене на пословима са коефицијентом за обрачун плате од 7,34. Тужена је плату обрачунавала множењем наведеног коефицијента и прописане основице, допуњујући исту до висине минималне зараде, која је исплаћивана тужиљи. У спорном периоду тужена није у обрачунским листама као посебне ставке исказивала део зараде, који се односи на накнаду исхране у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Спрам најповољнијег параметра за тужену у упоредним важећим колективним уговорима у Републици Србији за спорне видове примања из радног односа за период обухваћен тужбом, обрачуном се добијају износи чију исплату тужиља тражи постављеним захтевима.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиље сматрајући да јој припада право на накнаду трошкова исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у утврђеној висини месечних накнада, јер када се узме начин обрачуна зарада тужиље, која је нижа од минималне зараде, те да је иста допуњавана до висине минималне зараде, јасно произлази да у минималној заради не могу бити садржани трошкови на име исхране у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, све у складу са члановима 111. и 118. Закона о раду.
Другостепени суд је преиначио пресуду тако што је одбио тужбени захтев у целости, наводећи да је приликом доношења одлуке имао у виду правни закључак Врховног касационог суда усвојен на седници Грађанског одељења одржаној дана 05.07.2022. године, а донет на основу овлашћења тог суда из члана 31. Закона о уређењу судова, у циљу јединствене примене права и једнакости странака у судским поступцима. У конкретном случају, на утврђивање и обрачун плата и накнада по основу рада тужиље, примењују се прописи којима се уређују плате, накнаде и друга примања запослених у јавним службама. Супсидијарна примена Закона о раду прописана је само за случај када посебним законом положај, права, обавезе и одговорности запослених нису другачије уређени. Пошто Закон о платама у државним органима и јавним службама чланом 4. став 2. прописује да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, следи да та одредба посебног закона искључује примену опште норме из Закона о раду.
Пошто је другостепена пресуда донета као последица обавезе обезбеђења једнаког поступања судова у битно истоврсним чињеничном ситуацијама, односно као последица обавезе судова да обезбеде равноправност грађана, наводима ревизије о погрешном тумачењу и примени позитивног права по оцени Врховног суда нема места.
Из изнетих разлога, применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.
Председник већа – судија
Јелица Бојанић Керкез, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
